“Fak, opet ću izaći.”, rečenica koja je nedavno postala moja uzrečica. Listajući Resident Advisor i prolazeći pored zidova pretrpanim posterima s imenima o kojima sanjamo jutra na Dance Areni, shvatam da će i ovaj vikend biti kao i svaki, pun dobrih DJ-eva i trošenja uštekanih para namenjeno za hranu. Ah, ne. Život u Berlinu nije lak.

Sve je tu, tehno crkva (Berghain), dvorištance (Sisyphos), tamnica snova (Tresor), Kitty (Kit Kat) ali gde ići, gde ići, gde ići?

Polako, tek je petak, tek je 1 ujutru…

Tehno crkva – Berghain

Drug sa faksa je ušao posle upornih dva meseca, drugarica s devojkom iz prve, a naravno mamina drugarica je redovni posetilac, ali Iva tebe neće. Nećeš ući, iako znaš ceo line up, s tim baby face-om, plavom kosicom i bambi ocima, nema šanse. Pet puta si probala, pet puta su ti rekli “Izvini, ne”, čak i kad je bio koncert Jamie XX-a, ali nema veze barem su se izvinili. Respect.

Do duše, ceo proces čekanja je zaista zanimljiv za observaciju. Stojiš u redu sat vremena (samo jednom sam toliko čekala, sad preskačem red), gledaš kako se na prozorima pomeraju siluete tvojih heroja i mamine drugarice koji su već danima unutra. Čuješ pesme koje se vrte i ne veruješ da ih propuštaš, ali nema veze uskoro ćeš se pridružiti. Kako se približavaš vratima tako osećaš strah koji preovladava. Oni koji su se nekada smejali na kraju reda i delili priče iz predhodnih klabing iskustva, sada ćute i glume da se ne poznaju, moleći se tehno bogovima da uđu. Svi postaju jako ozbiljni… sigurni su da će im taktika uspeti… četvoro ljudi ispred njih nije uslo… ali oni smatraju da to ide u njihovu korist… evo ga stižu na red… veliki strašan baunser im se obraća… još malo i tu su.. još malooo… 3cm od vrata… iiiiiii ništa. Više sreće drugi put, dobrodošli u Berlin dragi turisti.

Rekao mi je drug da imaju sladoled, iskreno zato mi se najviše ide, jer nikad nisam jela sladoled i slušala tehno u isto vreme.

Dvorištance – Sisyphos

Letnji dom mog prosefora sa fakulteta. Jednom je prespavao ceo vikend tamo. Omiljena lokacija za jutarnju kafu moje sestre. Prepričavao mi je drug kako su jednom pustili Čolu… interesatno kako uvek propustim te srpske momente u klubovima.

Kako opisati Dvorištance najlakše: devet festival level 100 + Alisa u zemlji čuda. Da, da, može.

Za dvorištance se čovek mora posvetiti, daleko je, a ja sam lenja. Lepo je, ali ja sam lenja. Tamo kad odeš, tamo i ostaneš, jer ko će da ide tamo na samo 2 sata, NOT ME. Dvorištance kao da je napravljeno za pravu Balkansku bleju, (kazem Balkansku, jer Nemci ne znaju da bleje). Probudiš se ujutru u subotu (ili popodne kao pravi apsolvent), zoveš ortaka, odete u Sisyphos, popušite buksnu, slušate ziku, sunčate se, pojedete nešto malo, skupi se još par ortaka i eto.

Dvorištance ume da iznenadi, line up se retko kada zna, ali do sad nikad nije bilo loše, a ozvučenje je tamanica. To je kao ekskurzija o kojoj sanjamo, kafa, pizza, pivo ali pre svega, pesak, jezerce i đuskanje bez cipela. Oazaaa!!!!

Kod Kitty aka Kit Kat

U običnom klubu u Berlinu sam upoznala producentkinju savremenih pornića i njenu muzu Gajela. A kod Kitty nisam nikog upoznala samo sam videla njen savremeni film uživo.

Kitty ima bazen, Kitty ima ljuljašku, Kitty ima Photo Booth, Kitty ima ormar za presvlačenje, što ne bi bili stalno kod Kitty. Zato što nema svako muda da se svlači kao ostali prijatelji Kitty.

U Kit Kat najvise volim da vodim one ljude koji ne vole da se šetaju goli po kući, što meni nikad nije bilo jasno. Prvi put kada sam se uputila mi je iskusni Kittijev drug poslao poruku koja glasi “Da ponesem lance, i gag kugle!?”, zamolila sam ga da ne idemo baš toliko hevi jer sam ipak vodila druga iz BG-a. Na vratima je drug iz BG bio odbijen sa recenicom “Ne moze da uđe s farmerkama”, na šta sam ja slatko odgovorila “No problem, skinuće ih” i kako smo krenuli da ulazimo tako je moj drug elegantno zakoračio unazad od vrata i sav prebledeo pobegao u suprotnu stranu.

Kitty nije za svakoga, ali kažu da je najbolji način za preovladavanje straha da se suočiš sa njim. Tako da za sve vas koji niste udobni u svojoj koži predlažem da idete kod Kitty.

Tamnica snova – Tresor

Ulicu od Kit Kat-a, jedne divne subote, oko 5 ujutru uputila sam se u Tresor kako bih bacila support srpskoj sceni i otišla na Filip Xavi-ja. Ovo je bio prvi klub u koji sam otišla u Berlinu, zajedno sa svojim NE-tehno prijateljima koji su mi učinili uslugu (Hvala, Moa!).

Evo šta se desilo: ostala sam sama plešući sa zatvorenim očima, potpuno trezna, dok me je crveno svetlo grejalo, a ljudi oko mene su bili nebitna bića, u magli dim mašine, i sve to jedno 5 metara ispod zemlje, sa Dashom Rush koja rešeta klabere dok pušta iza rešetaka tamnice snova aka Tresor.

Ta simbolična subota je veče kada sam se kao feniks ponovo rodila iz pepela, ali ovog puta u  pravog ljubtelja tehno muzike i neopisivog obažavatelja kraljice Dashe Rush. Izvini Xavi. Prva ljubav zaborava nema.

Ulazak u Tresor je opasan za ljude s epilepsijom, jer je ceo tunel ka Tamnici u strobe svetlu, ali mislim da mi je to omiljeni deo, kada prolaziš kroz tunel koji te uvodi u crveno svetlo dok osećaš bass kroz zidove.

Pitam se zašto Kalemegdan ne otvori svoju tamnicu snova, ionako onaj vojni muzej nije nikad otvoren, sigurno bi više para zaradili.

Ah, ne. Život u Berlinu nije lak. Večeras pored ova 4 kluba ima još malih milion u opciji: Fensi Watergate, MAGDALENA!!!, Mini Berghain, Kupatilo, o njima ću neki drugi put, bitno je da ja imam nadimke za sve. Ništa… idemo na pivce, pa šta je najbliže, redom. Možda čak i ovaj put stignem na jutarnje predavanje u ponedeljak.

Odjavljujem se. Pozz,

Iva Mišović

Facebook Comments