Moja #ExitPrica – Marko

1056
Moja Exit Prica

Zamisli da možeš da izabereš jedan rođendanski poklon. Većina ljudi će reći: “Ma daj, nije bitan poklon, samo dođi na žurku“. Iskreno to je nešto što i ja kažem kada mi neko kaže da ne zna da li će biti u mogućnosti da dođe na proslavu mog rođendana. Ipak, tog februarskog dana 2016. godine me je iznenadilo što na žurku povodom mog rođenadana ljudi dolaze praznih ruku. Daleko od toga da sam bio razočaran ili uvređen, pravi poklon bila je atmosfera i muzika uz koju smo đuskali do kasno u noć. Par dana kasnije, društvo mi je uručilo zakesnelu rođendansku čestitku iz koje je virela, pogađate, karta za Exit Avanturu 2016! Ima li ičeg lepše nego kada se celo šire društvo organizuje i priredi ti ovako lepo iznenađenje i odabere pravi poklon za tebe? Malo je reći da sam bio uzbuđen.

Došao je i taj jul. Pored svih troškova potrebnih za par dana života u Novom Sadu uštedeo sam čitavih hiljadu dinara. Pih! Kao da mi je novac ikada bio potreban da se lepo provedem. Ranac na leđa, karta u džep i pravac… Ček’, ček’, ček’! Gde mi je karta?! Njeno mesto na polici stajalo je upražnjeno. Gorak ukus razočarenja mi je stvarao jezu duž cele kičme dok sam pretraživao sva mesta studentskog doma u kojem sam stanovao na kojima se karta mogla, tj. nije mogla naći. Karta je kupljena na prodajnom mestu, tako da nisam imao mogućnost da prosto izvadim novu iz svog e-mail sandučeta, ali karta je bila personalizovana i na njoj je stajalo moje ime i godina rođenja, tako da sam se nadao da postoji šansa da se moje ime nalazi u nekoj bazi podataka i da ću moći nešto da sredim. Ukrcah se u stari voz u Beogradu, voz pun mladih ljudi koji su krenuli ka Novom Sadu, ka festivalu. Takvu su i atmosferu napravili u vagonima, pravu festivalsku. Dominirala je velika grupa hrvata koji su svirali gitare i pevali svakojake vrste hitova, od ex. Yu roka, stranih hitova, pa do Fatboy Slim-ovog hita “Star 69 (They Know What is What)”. U tom vagonu sam se osećao kao uljez. Stao sam sa strane, do prozora, i “pustio mozak na ispašu” dok mi se pogled guibo u predivnim vojvođanskim njivama, lugovima i nebu. Čim sam izašao sa železničke stanice i ušao u Novi Sad, počeo sam da razmišljam, jurim i okrećem brojeve telefona. Ništa se nije desilo niti sam išta saznao što bi mi pomoglo da rešim svoj problem, osim što mi je neko rekao da sumnja da će mi činjenica da sam imao personalizovanu ulaznicu za festival išta značiti. Tako je i bilo, ljudi na Petrovaradinu koji su menjali ulaznice za narukvice su mi rekli da je jedino rešenje da kupim novu ulaznicu. Potučen, ljut na sebe i sa hiljadu dinara u džepu nisam mogao ništa da učinim. Krenuo sam ka železničkoj stanici sa namerom da se vratim u Beograd i pokušam da prespavam tamo prvi dan Exita, nastup omiljenog mi Solomuna, pa i ceo festival na kraju krajeva.

Koračao sam tako mostom u smeru suprotnom od smera kretanja mase nasmejanih i raspevanih ljudi, takođe u suprotnom raspoloženju, kada ugledah nju, devojku sa najsladjim plesnim pokretima koju sam upoznao na nekom rejvu u Beogradu. Na licu je imala meni već dobro poznat osmeh. Srdačno me je pozdravila upitavši me zašto tugujem. Osećao sam se prilično patetično dok sam joj prepričavao šta se desilo tog dana. Na moje prijatno iznenađenje uhvatila me je za ruku i povukla za sobom, rekavši mi da ima drugaricu koja mi može pomoći, na šta sam joj odgovorio da sam gotovo švorc. Rekla mi je da to ne igra nikavu ulogu i da samo treba da je pratim. Dok smo se približavali glavnoj kapiji počeo sam da osećam blagu nelagodnost i pomislio sam kako treba da odustanem od toga. Jedina stvar koja me je sprečila da to i učinim bila su moja osećanja simpatije koja sam već neko vreme gajio prema toj devojci koja je želela da mi pomogne. Ostavila me je kod jednog drveta i rekla mi da sačekam. Posle pet minuta vratila se sa ulaznicom za sve dane fesivala u ruci. Nisam znao o čemu se radi. Da li ju je dobila od nekoga? Da li ju je kupila? Rekla mi je samo da joj dugujem šest hiljada i da ću joj vratiti kada budem imao. Nisam znao šta da mislim, rekao sam joj da ne mogu to da prihvatim, na šta mi je odgovorila da njoj ta karta ništa ne vredi pošto svoju već ima i da odem da je zamenim za narukvicu. Iako srećan što mogu da uđem na Exit i što je moja simpatija očigledno pokazla interesovanje za mene, nisam se mogao u potpunosti opustiti. Ipak muzika je odradila svoje.

Te večeri sam najviše uživao u setu Tijane T, dok mi je jutro obeležio čika Mladen Solomun koji je vrteo sve od diska kao što je Donna Summer – I Feel Love, preko house-a do minimal-a kao što je bila Brejcha-ina traka “Diffuser” da bi na kraju žavršio akapelom pesme vanvremenskog hita grupe The Doors – Riders on the Storm. Mislio sam da će mi to jutro ostati u sećanju kao najlepše jutro u životu, čak sam i pobegao sa nastupa Teenage Techno Punks-a, čije članove inače veoma gotivim, kako bih sačuvao utisak o Solomun-u i njegovom setu bar do nove večeri. Jutro drugog dana na Dance Areni je sigurno bilo najtoplije jutro celog festivala, što ipak nikoga nije sprečilo da uživa u setu Maceo Plex-a koji je od Arene napravio pravu žemlju čuda. Na njegovo delo su se veoma lepo nadovezali Henry Saiz i Hernan Cattaneo koji su mi svojim progresivom izazvali upalu mišića na nogama, ali i na licu, jer nisam mogao niti želeo da prestanem da se smejem. U jednom trenutku muzika je stala. Sve oči su bile uperene u ovaj fenomenalni duo. Sa zvučnika je Arenom lagano krenuo da putuje melodičan, blag, prijatan, fanki zvuk koji nas je sve razmrdao. Sem tela, traka Markus Mara – The Music, nam je svima, čini mi se, razmrdala i emocije. U tom trenutku đuskao sam sa devojkom koja mi se sviđala, sa devojkom koja mi je omogućila da budem deo ovog divnog festivala. Počeli smo polako da se približavamo jedno drugome dok se nismo zagrlili, a potom i poljubili. To je zapravo bilo najlepše jutro u mom životu! Moja nova devojka i ja smo treći dan proveli istražujući nove žanrove, kao što su agresivni psy-trance i pikantnti drum’n’bass koji mi se veoma svideo. Nismo previše đuskali kako bi sačuvali snagu za veliko finale.

Moja Exit Prica

Nekoliko sati pre nego što sam trebao da se po četvrti put uputim ka Petrovaradinu, odlučio sam da prošetam od smeštaja do železničke stanice sa još par drugara kako bi smo dočekali mog brata, najboljeg druga i njegovu devojku. Sa njima smo krenuli na posledji pohod na tvrđavu. The Prodigy je očekivano žario, palio i lomio. Nikada nisam bio ljubitelj tzv. šutki, ali sam morao da ispoštujem mlađeg brata i mogu reći da mi se ludovanje, guranje i skakanje u masi svidelo, mada ga nikada kasnije nisam doživeo. Možda hoću ove godine na Exitu, ko zna? Malo pre nego što je bend završio svoj nastup poveo sam brata ka Dance Areni kako bi izbegli gužvu. Želeo sam da mu pokažem kompozitora Richie Hawtin-a. Richie je kao princ noći bukvalno svirao na sempleru i njegovoj posebnoj mikseti, a mi smo sve to mogli da vidimo na velikom ekranu i čujemo sa gromoglasnih zvučnika. Bratu se ovo veoma svidelo, ali nije hteo da ostane do kraja jer je bio umoran. Te večeri su svi briljirali. Dave Clarke je pokazao kako je rejv izgledao nekada davno, Nina Kraviz je izvela savršen spoj starog trance-a i modernog minimal-techno-a, a Marco Carola je pokazao kako izgleda moderan klabing izvrtevši prilično tvrd house set. Tog jutra mi je u pamćenju ostao trenutak u kojem smo moj najbolji drug, sa kojim sam proveo više od pola dosadašnjeg života, i ja stajali na vrhu Dance Arene i posmatrali Ninu, animacije na ekranu, Sunce i ljude dok nas je Paul van Dyk-ov remiks trake Binary Finary – 1998 doslovce topio. Bili smo neizmerno srećni što smo tu, što su svi naši ljudi tu i zato što se ljubav osećla u vazduhu. Ljubav prema ljudima, muzici, ljubav prema slobodi.

Ako vam se dopala Markova priča lajkujte je ovde i pomozite mu da ga odvedemo na EXIT Leto Ljubavi.

Priču poslao: Marko