Ove godine sam prvi put od 2005. rešio da na EXIT festivalu budem trezan. Razlog tome je što sam od 2005. pa do sada uglavnom cirkao, pio i totalno se razbijao od alkohola koji mi je u suštini doneo više problema nego pomoći. Neko će reći “važi tebra, bio si trezan ali si se zato drogirao kao muflon” – mogu odmah da kažem da u životu nisam liznuo, niti mi je iko sipao nešto u piće, čak ni dim cigarete nisam u životu povukao. Razlog tome je što sam čitao i gledao kao klinac “Decu sa stanice Zoo (1981)” (toplo preporučujem da ga pogledate jer je po istinoj priči) i pritom se gnušao sestre koja je koristila s vremena na vreme droge tako da je za mene uvek to bilo – NO-NO! Sa druge strane nikada nisam osuđivao ljude koji rade jedno ili drugo, jer to je sastavni deo klupske kulture, na muzičkoj sceni čak i pokretač ili katalizator nekih žanrova kao što je minimal, micro house itd. za koje je i sam legendarni DJ T. rekao da je “najmračniji period house muzike” (misleći na minimal). Ko u to ne veruje neka slobodno ode na neki festival tog tipa u Rumuniji pa neka javi kako je bilo. Elem, da se vratimo na priču…

Još par razloga zašto sam sad rešio, a ne ranije (iako je trebalo ranije) su ti zato što sam pod 1) ozbiljno pijan pao u klubu nedelju pre EXIT-a. Bilo je klizavo od kiše da sam se od siline udarca trenutno otreznio, rekavši sebi “koji si ti retard da ti se ovo desi”. Pod 2) ovih dana čitam “Snaga volje kao instinkt” od Keti Makgonigal koja kroz praktične vežbe uči ljude da jačaju volju. Lako je biti “u miru” i meditirati na Tibetu gde ima 3 kamena i 2 ptice. Budi ti u miru u Srbiji, betonskom Beogradu sa ženom, detetom i familijom koja te razvlači i trudi se da u tim okolnostima jačaš volju. Tako je i meni EXIT bio izazov da baš tamo gde većina ljudi će doći da se propisno “olupa” čime stigne – da ništa ne pijem, čak ni one fore “ma samo da probam taj koktel” ili “ma to je samo jedno pivo”. Pod 3) i ono što je najbitnije – malo jače od godinu dana sam ćale – ne želim da mi dete raste u familiji, u kojoj roditelji piju, puše i drogiraju se, ne samo drogama već i negativnim razmišljanjem koje je možda gore od svega pre navedenog. Prosto to, barem meni, ne daje pravu sliku oca na kog moj sin treba se ugleda jednog dana.

Rekavši vam sve to – hajde da prođemo kroz EXIT iz perspektive treznog lika. Prva stvar koja je bila ultra neverovatno smešna je što sam se sve vreme pravdao šankerima da ozbiljno pijem samo vodu 😀 Šankeri su me sprdali u našem šteku, čak mi i brojali flaše vode i sve u krug. Da je bio kvas (od šljive mi je favorit) ili barem ceđena neka – pio bih to ali uglavnom se sve svodi na pivo, koktele, viski, vodu, energiju, Smirnoff Ice i Cocktu. EXIT je ozbiljan kardio trening za svakog čoveka, tako da sam u nedelji EXIT-a prešao preko 100 km u koracima ako je verovati Samsung Health aplikaciji.


Na EXIT sam išao generalno ranije. Znači nije bilo više onoga “ajde u parku malo da cirkamo” ili na nekom pre-party-ju da ne bi trošili puno love na tvrđavi. Uglavnom smo večerali pre EXIT-a, uzeli nešto za piće (kvas i vodu sam generalno pio) i gledali smo što pre da budemo na tvrđavi. Zbog toga patili su afteri na koji bukvalno nijedan nisam otišao.

Sa druge strane odlučio sam da pišem recenzije nastupa za Grotto, što je gledano iz novinarskog ugla izuzetno bitno da budeš trezven. Ako si polupan, ne možeš pola pesama da se setiš i ne možeš realno i objektivno da izveštavaš sa terena. Novinari koji pišu kako je bilo na žurci, a ozbiljno se nacirkaju ili su pod dejstvom nekih supstanci nisu dovoljno merodavni da kažu kako je realno bilo. Takva je barem praksa u ozbiljnim školama novinarstva – tako da je meni stanje trezvenosti pomoglo da bolje pišem u ovih 5 dana.

S obzirom da sam išao sa prijateljicom i ženom koje takođe nisu pile, imao sam uvid u to kako njih radi muzika u odnosu na one koji su na nečemu (alkoholu, drograma i u kombinaciji). Bukvalno se nismo previše zadržavali negde gde nam muzika nije prijala. Tako je npr. Black Coffee nama super legao, dok smo nakon početka seta Dixon b2b Solomun otišli nakon 20 minuta. Ispostavilo se kod onih koji su ostali da se u ta 3 sata nisu baš sjajno proveli kao što je to bilo ranijih godina kada su Dixon i Solomun vrteli solo na Dance Areni.

Držali smo se skoro podjednako (po prvi put) main stage-a i ostalih stage-va nego samo Dance Arene kako je bilo ranijih godina. Techno je realno postao mainstream zato ga je i bilo toliko na EXIT Dance Areni i na NSNS stage-u koji je pokazao i drugu stranu techna. To su sad uglavnom ticket selleri i to će vam reći bilo koji promoter u Srbiji, ako čak izuzmemo da je i sama domaća klupska scena zadojena technom 90ih. Sve u svemu slušati techno trezan, pre svega Jeff Mills-a, je izuzetno zanimljivo iskustvo. Jeff Mills je totalno bio u pravu kada je rekao nedavno “moja muzika vas tera da se preispitate” – što se i desilo na njegovom nastupu, nultnog dana EXIT-a. Bukvalno sedim i razmišljam zašto sada ide ovaj zvuk, koja je priča ovog seta, šta se to nalazi u njegovog glavi kao ideja koju bi mi trebali da protumačimo. Naravno većinu je bolelo uvo da tumači ideju Jeff Mills-ovog techna, jer su gledali samo da dobiju slobodan dan, da se opuste, viču EEEEE-OOOOO sa drugarima i izbace stres i negativan naboj iz svoje svakodnevnice kroz par sati sirove techno energije. Techno je uvek imao katarzičke sposobnosti, što bi naši rekli “da se istresem” od plesanja.

Moja škola slušanja klupske muzike kreće sa Čikagom, Njujorkom i Mančesterom kroz house zvuk koji je Frankie Knuckles propovedao u formi “Entertain, Educated, Tell A Story (iliti Zabavi, Edukuj, Ispričaj priču). Ako set ili live nastup nema taj redosled ili barem 1 ili 2 faktora – za mene je promašen set. Prosto kako možete nekog da edukujete muzički ili da mu ispričate priču – ako ga barem malo ne zabavite i uvučete u svoj vibe? Na kraju krajeva ne mora da se niko edukuje ili da se ispriča neka priča – već dovoljno je masu zabaviti i ostaviti je u boljem raspoloženju nego što je bila. Ove jednostavne principe sam koristio tokom EXIT-a tako da u toj formi najbolje setove koje sam slušao su uradili

Vladimir Ivković – zabavio i edukovao drugačijim zvukom, moguće da je ispričao i priču – ali je nisam uhvatio jer ga nisam slušao od početka.
Denis Sulta – zabavio i edukovao ljude neverovatno hrabrom selekcijom muzike.
Black Coffee – zabavio, edukovao ljude afro zvukom, ispričao priču o ljubavi i čak postavio par pitanja kao što je to “da li je ovo ljubav” sa Marley-jevom obradom “Is This Love?” na kraju svog seta i to baš na EXIT-u koji je pod parolom “Summer Of Love”.
Rag’n’Bone Man – zabavio, edukovao ljude gospel i blues momentima kojih je sve manje u popularnoj muzici i ispričao priču o prihvatanju ljudi i ljubavi.
Princess Nokia – zabavila, edukovala ljude svojim grime, hip-hop i vokalnim sposobnostima uz različite priče o mladoj devojci iz Njujorka u velikom svetu.

Na ove 3 stvari može da se gleda dodatno i ambijent i poruka. Ambijent uglavnom prati okruženje (dan, kiša, noć, toplota, hladno, miris šume, pustinje itd), dok poruka je nekad jasan zaključak priče, dok je nekad nema – već te poziva da je sam interpretiraš.

Sve u svemu, ovaj tekst na kraju dana nije tu da bi ispalo da smo mi “bolji ljudi” jer smo bili trezni, već da kada ste trezni ima toliko puno benefita da uživate i sagledate muziku na jedan prirodan način, da više izdržite na jednom vrlo fizički zahtevnom festivalu u zemlji, da više čujete različitih artista, na više različitih stage-va i da na kraju dana se bolje prosto osećate! 

U nedostatku vode i kvasa, bila je dobra zamena i čaj od breskve sa selenom*

To bi ukratko bila poruka ovoga teksta, dok poruka za EXIT treba da bude malo više opcija za nas trezne (npr. Kvas bi idealno legao jer pomaže protiv mamurluka ako cirkate). I bravo za kinesku hranu na EXIT-u, da ne moramo samo da jedemo sendviče, pljeskavice i ostala testa!

Peace & love do sledeće EXIT avanture 🙂

Tekst: Vladimir Trifunović
Photo: Jelena Simonović

Facebook Comments