Lepo veli ova stara narodna izreka. U nas Srba večito se davalo šakom i kapom za svaki vid veselja, pa i onda kad nije imalo, opet je imalo. U genu nam je zapisan taj poriv za hedonizmom i slavljem. To nas definiše. Pokreće. Ispunjava.
Dolaskom elektronske muzike u Srbiju dobili smo još jedan medijum kroz koji možemo iskazati našu veliku ljubav ka dobroj muzici. I već godinama važimo za deo sveta koji manje prati trendove, a više kvalitet. Dakle, Srbima ne možete tako lako prodati šarenu lažu. Neki osrednji Techno ili neku buku zamaskiranu u House. Ne, ne, mi znamo šta hoćemo i koga hoćemo. Uvek ono najbolje. Iako nas krasi ta sjajna osobina, ona sa sobom nosi i jedan veliki problem. Da budem malo dramatičan, reći ću cak i gorući problem. Da, da, drage moje Srbende. Gorući.
Vidite, svi mi znamo da nam neće biti bolje „naredne godine” i da ovom napaćenom narodu još dugo neće zasijati ekonomsko sunce. Sada se mislite „Kakve veze ovo ima sa onim problemom? Na čemu je ovaj, šta piše sad? Da ne sluša Essential Mix Nicolas Jaar-a pa je odlutao malo čovek?” Sva pitanja su na mestu, ali odgovor je ipak – biznis. Kažu da je sve na ovom svetu biznis. Ne mogu reći baš za sve, ali kada pričamo o bukiranju vrhunskih svetskih disk džokeja i producenata, svakako. Tu dolazimo i do pomenutog problema. U zemlji u kojoj se namiče kraj sa krajem, u kojoj je prosečna plata mizerna i tužna, standard života davno potonuo, zemlja u kojoj ni Leonardo DiKaprio tj. „Povratnik” ne bi preživeo sva moguća sra… probleme koji se neprestano ređaju pred njim, ljudi ipak zahtevaju najbolje. I uvek smo mi Srbi hteli sve najbolje, ali ono, ako može za džabe, prijatelju…
Kao što ni prosečan stanovnik Srbije ne raspolaže velikim novčanim sredstvima, ne zaboravite da ista situacija važi i za organizatore, menadžere, saradnike i inače, ljude koji se bave organizacijom muzičkih festivala i žurki. Naravno da bi svaka organizacija htela da na baš svoj događaj dovede najbolja imena svetskog Djing-a jer to pre svega ide njima u korist. Što poznatiji DJ/producent, to će više ljudi kupiti kartu i tako napraviti što veći profit, zar ne? Elem, što je muzičar bolji, to je i skuplji. Sve organizacije u Srbiji se trude da zadovolje oba kriterijuma – da zadovolje publiku dobrim odabirom ali i da zarade. Niko ne želi niti treba da radi za badava. Ali, mi to kao da i dalje namerno nećemo da prihvatimo. Ponašamo se kao da nam je neko dužan da obezbedi što bolji provod za što manje novca. Ne daj bože da cena karte za neki veliki rejv bude preko hiljadu dinara. To kuka, to psuje, to kune sve i svakoga. E pa, prijatelju, prikoči…
Pre svega, moramo shvatiti da su cene karata za žurke i festivale u Srbiji bukvalno rečeno smešne kada ih uporedimo sa cenama u ostalim zemljama sveta. Nažalost, ista situacija je i sa primanjima. Ipak, DJ u većini slučajeva ima fiksnu cenu i ne interesuje ga naša svakodnevnica. On je čovek profesionalac i kao svaki drugi to želi da naplati. Doduše, neki od njih prilično preteruju sa iznosom kojim žele da budu isplaćeni. Trenutno najplaćeniji DJ, realno više pop zvezda, je Kelvin Heris koji ume da traži i čak neverovatnih pola miliona dolara za samo jedan nastup! Naravno, ostali traže pet do deset puta manje novca, ali za naše prostore nekad je i to previše.
Pozabavimo se festivalima. Sledeći put kada se požalite da vam je cena karata za EXIT festival ili Lovefest prevelika, imajte ovo u vidu – to su jedni od najjeftinijih festivala na svetu! Da, upravo tako! Uporedimo cene karata ova dva festivala sa cenama karata jednim od najpoznatijih muzičkih festivala na svetu. EXIT – 50 €, LoveFest – nešto smešno, mislim da sam prošle godine kupio kartu za oko 2 hiljade dinara. Sa druge strane imamo Coachella – 340 €, Ultra Miami – 275 €, Tomorrowland – 270 €. Dobro, line up na ova tri festivala je neverovatan, slažem se, mnogo bolji nego na naša dva najveća festivala. Ali, da ne nabrajam sad imena koja smo imali prilike da slušamo svih ovih godina za stvarno neverovatno nisku cenu. Setimo se samo legendarne 2009. godine i tadašnje Dance Arene. Dakle, nije da kaskamo za ostatkom sveta. Iz godine u godinu nam u goste dolaze najaktuelniji i najbolji DJevi. Ako vam sve ovo i dalje nije dovoljno, priložiću i grafikon koji je rezultat istraživanja o iznosu dnevnog troška po osobi na raznim festivalima po svetu. Kao što vidite, EXIT je čak i dokazano najjeftiniji festival na svetu!
Opet će neko reći da je i ovo preskupo. Hajde, uvažiću i to mišljenje. Ali onda prođem Beogradom i primetim – svi kafići puni. Radan dan, usred radnog vremena. Klubovi takođe. Splavovi isto. Kafane da ne spominjem. Nemojte da se lažemo, onaj ko želi pronaći će način čak i u ovoj bednoj Srbiji da zaradi ili uštedi novac za festival ili žurku. Nemoj da izlaziš 2-3 vikenda, umesto troslojnog toalet papira sa mirisom breskve zadovolji se šmirglastim listićima, smaraj ljude za neki poslić, ako voliš sunce pravac Arilje pa beri maline (dnevnica 20 evra, ozbiljna priča, ljudi). Poenta je – nemoj da kukaš kako nema, no učini nešto! I ja sam takođe nezaposleni student kao mnogi od vas, ali opet iz ljubavi prema muzici namičem, odvajam i svuda me ima. Čak sam postao i dosadan skoro.
Onaj koji nije osetio prve zrake sunca u 5 ujutru na Dance Areni možda nikada neće razumeti o čemu trabunjam. Možda će stalno kukati i neće preuzeti apsolutno ništa povodom toga. A možda i shvati da se svet vrti oko još mnogo nas, a ne samo njega i da svako ima neku svoju priču, neki svoj problem, neku svoju želju ali i mogućnost. A pare… pare nisu problem, para nema.
Autor: Aleksa Bažalac
Tekst uredio: Stefan Andrejić
Photo: Benny Take a Moment