Da li domaća klupska scena ima slobodnu misao?

1407
Klupska scena

Kažu da umetnost leži u oku posmatrača, samo kada je u pitanju muzika onda očigledno leži “u uhu” slušaoca. Knjige i knjige su ispisane na ovu temu i šta spada konkretno u umetnost vrednu percpiranja. Marsel Dišan je jedan od prvih umetnika koji je pokrenuo tu debatu početkom XX. veka kada je doneo pisoar na izložbu, obrnuo ga i nazvao “Fontana”. Isto je radio i sa slikama. Otkupljivao je slike od uličnih prodavaca za malu svotu novca, dodavao im 2 ili 3 tačke i posle ih prodavao za ogromnu cenu samo zato što ih je on ili neko poznatiji potpisivao.

klupska scena
Omar-Sulejman-vs-Ekrem-Jevric

Ova debata oko toga šta je umetnost, a šta nije je samo produbila pitanje da li domaća klupska scena ima slobodnu misao? (Duboko moram da se zahvalim Dobrivoju na ovoj formulaciji). Slično pitanje se meni provuklo kada sam video Omara Sulejmana na naslovnoj strani poznatog “underground” sajta Resident Advisor gde je vest govorila o njegovoj pesmi sa Four Tet-om. Do tada vrlo verovatno ne bi ni kliknuo na njegovo ime da nije bilo Four Tet-a u naslovu. Pesma “Bahdeni Nami” je tada mene svojom pojavom podsetila odmah na (Bog da mu ‘prosti) nesretnog Ekrema Jevrića koji je nedavno preminuo i koji među našom “intelektualnom” sredinom bio duboko omaložavan i vređan.

I dok je Ekremova pesma “Kuća Pos’o” daleko popularnija od Omarove “Bahdeni Nami”  – Ekrem nikada nije bio headliner nekog našeg “underground” festivala kao što je Resonate uz artiste kao što su Squarepusher, Daniel Miller, Peter Van Hoesen itd. To nas vraća na ono prvo pitanje koje glasi da li domaća klupska scena ima slobodnu misao? Ako pustimo “Kuća Pos’o” i “Bahdeni Nami” možemo doći do zaključka da Ekrem “iz Crne Gore” i Ekrem “iz Nemačke” su muzički vrlo slični ali opet dovoljno različiti za nas ovde jer dolaze iz različitih zemalja. Lako se može zaključiti da ćemo pre dati novac onda za artista iz Nemačke, Berlina, Detroita i Čikaga samo zato što dolaze odatle, nego za lokalnog artista koji nastupa u istom stilu, ako ne i inovativnije od njega. Zato vrlo verovatno i domaći artisti kao što su MKDSL daju svu muziku besplatno jer znaju da kod nas neće niko kupiti genijalnu obradu “Jedan Dan Moga Oca” ili “Jovku Kumanovku” zato što ne stoji uz nju Four Tet, Legowelt, Modeselektor ili Gilles Peterson kao što je to stajalo uz Omara.

Ako je to zaista tačno i naša domaća klupska scena pliva u toj misli, onda je vrlo jasno zašto nam je i scena slaba. Prošle godine sam sedeo sa jednim poznatim rumunskim DJ-em (koji želi da ostane anoniman) gde mi je objašnjavao kako rumunski top DJ-evi uzimaju honorare od 4000 do 5000E u svojoj zemlji, imaju festivale kao što su Interval100 koji se prodaju sa većinom domaćeg lineup-a i kako njihova scena ozbiljno kida u Evropi. Sa druge strane naši vrhunski artisti mogu da sanjaju ako dobiju preko 2000E u Srbiji jer jelte “oni su naši”. Vratio bih se na “rumunski primer” jer je sjajan pokazatelj kako kultivisanje “svog zvuka” sada već zvanog “Romanian techno” i negovanje domaće produckije ipak može da utiče ne samo na razvoj lokalne, već i globalne scene. Nisu Rumuni danas jedina takva scena, tu je i takozvani African House koji prednjači sa imenima kao što su Black Coffee, Culoe De Song, Bodhi Satva i drugi. Ovo što Omar Sulejman radi sada se navodno zove Habibi House iako je on kao artist proslavljen u arapskom svetu po njihovim svadbama. U intervjuu sa Frivolous-om sam zapravo saznao za taj podžanr koji je takođe sve popularniji u svetu.

Na ovo pitanje je možda jedini odgovor da treba možda malo da se ohladimo Berlina, Detroita i Čikaga i da polako počnemo da kultivišemo svoj zvuk kakav god on sutradan postao da ne bi jednog dana ostali u čuđenju ako random svadbari ponovo postanu “underground” i headlineri velikih svetskih festivala. 

Napomena: Ovo je blog post koji iznosi lično mišljenje autora. Kao takav on ne predstavlja Grotto stav i politiku. Tu je da da autorima slobodu razmišljanja i razmenu ideja.