Već devet godina unazad, kraj juna je rezervisan za najveći trance festival u Evropi. Reč je naravno o Luminosity Beach Festival-u, koji se održava u Holadniji, tačnije u mestu Zandvoort aan Zee. Pred sam početak leta, hiljade ljubitelja ovog pravca se sjati u ovo malo mestašće koje mnogi zovu i trance oazom. Već ste imali priliku da se malo bolje upoznate sa ovim festivalom na našoj stranici gde smo pokušali da u što kraćim crtama opišemo šta je Lumi, kako doći do njega kao i u čemu možete uživati tokom ta tri čarobna dana. U daljem tekstu prenećemo vam utiske koleginice koja je bila na ovogodišnjem, po njoj najboljem, izdanju.
Na samom početku bih rekla koliko mi je bilo neopisivo krivo što sam propustila prvi dan, petak, kada je moj DJ no.1, Sean Tyas, bio za miks pultom. Ali to je surova realnost nas običnih smrtnika, koji radimo za privatnike pa ne možeš da odeš na odmor kad želiš. Elem, to me nije sprečilo da se u petak veče zaputim ka Budimpešti gde sam sutradan ujutru imala let za Eindhoven. Nakon kombija, aviona i voza, napokon sam stigla do finalnog odredišta posle 12 sati putovanja. Usledilo je brzo tuširanje, oblačenje i pravac klub Fuel.
Neverovatan osećaj se može osetiti čim se kroči u klub. Vidim već meni dobro poznata lica i unapred se radujem ponovnom susretu sa svojim prijateljima koji su pristigli ih svih delova sveta. Za pultom je bio Sied van Riel, koji me je bukvalno oduvao već sa prvom trakom Filterheadz-Yimanya! Oh boy, ovo je bio dobar početak 🙂 Posle Sieda, na scenu dolazi Standerwick, momak koji prži za pultom a mene je dovoljno već spržila čaša redbull-vodke, pa nisam mogla da se obuzdam kada je pustio svoj remix za pesmu Reckless. Te sam skinula majicu i njihala se uz zvuke meni omiljene numere. Vrlo ženstveno, morate priznati 🙂 Ove godine je bilo tri stejdza pa je bilo vrlo teško uhvatiti, što bi mi rekli – ispoštovati svakog. Signum, holanđanin koji zrači svojom pozitivnošću, je pre samog nastupa delio parče pice sa mnom u prvom redu, gde mi je i priznao da ima tremu, iako svake godine nastupa na ovom festivalu. Posle njegovog seta sam odlučila da odem u izvidnicu i čekiram novi prostor, klub Vroeger, gde sam baš stigla na set italijana Alex di Stefana. Masa dobrih traka a većina ljudi je pala u delirijum kad je zavrteo I can´t get no sleep. Njegov dobar prijatelj kao i doličan Dj Mark Sherry je nastupao sledeći.
Dok nas je ovaj majstor vozio mene je umor lagano hvatao jer nisam spavala 20 sati, ali nisam se dala 🙂 Ipak sam odlučila da odem sebi po piće i pridružim se drugarima iz Hrvatske koji su bodrili svoje momke na Euro2016. Nažalost Hrvati su izgubili, a na sreću ja sam dobila par pića za dž, te sam odlučila da se vratim na main stage. Stižem na kraj John O’Callaghan-ovog seta. Mnogi kažu da je bio odličan, ali nema veze preslušaću ga kod kuće a sad bi mi bilo bolje da hvatam prve redove i dočekam svog miljenika Bryan Kearneya.
Dečko bez greške a ja shvatam da je to ujedno i poslednji set 🙁 Vidno umorna i istrošena, krećem ka smeštaju kako bi se odmorila i napunila baterije za poslednji dan.
Nedelja ujutru, budim se a vreme ne obećava ništa lepo, obećava samo kišu. Ali to je Holandija, ne smete dozvoliti kiši da vam pokrvari raspoloženje. Uprkos ovakvom jutru, oblačim svoju cvetnu haljinu, obuvam patike koje vape za podijumom i krećem ka klubu. Taman stižem na set Jam El Mar-a, koji je pustio svoj prepoznatljivi classic iz 1993 godine pod nazivom Follow Me. Posle njegovog seta odlazim po piće i odlučujem da ostanem na stejdžu i dam šansu momcima koji su puštali a koje nisam imala prilike nigde uživo da čujem. Reč je o Temple One-u i Cold Blue-u. Već posle par minuta sam rekla :“ Bravo! Odličan potez Ana! 🙂 “ Ne bih da se zamerim ostalim DJevima ali ovo su po meni bila dva najbolja seta ove godine. Trenutak kad Temple One pušta traku Meteroa od The Noble Six-a, sunce izlazi i tera oblake, kao da najavljuje :“ Ovo će biti dobar dan, poseban“, i beše tako! Nakon ova dva seta, odlučujem da odem na plažu. Iako je voda bila hladna kao đavo, to me nije sprečilo da se okvasim. Trčim bosonoga, uživam u zracima sunca dok do mene dopire dobro poznata melodija, Robert Miles-Children. Stala sam, okrenula se da vidim sa kog stejdža dopire zvuk. Na moje veliko iznenađenje zvuk nije dolazio sa classic stejdža već sa area 2. Uz sve to kreće i zalazak sunce, za koji kažu da je najlepši ovde, definitivno nešto što oduzima dah.
Vraćam se u klub da popijem još koju s nogu i da uživam u poslednjim trenutcima Lumija 2016 godine. Dok čekam u redu za novu čašu redbull-vodke, dečko mi kaže: „Ajde vodim te u vip da na miru popijemo piće a i želim da te upoznam sa nekim.“ Dolazim u VIP deo, kad tamo sve same face, trance face 🙂 Hvata me za ruku i odvodi me do Bryana, DJ koji je osvojio moje srce baš na ovom festivalu pre 2 godine. Okreće se ka meni i kaže :“A, ti si Ana, baš mi je drago da se opet srećemo.“ Pomislila sam da ću se upiškiti od sreće ali come on, bio bi to blam koji bi se prepričavao godinama. Dok sam tako čavrljala sa njim tu su se još našli i James Dymond, Artic Moon, Sneijder…Mislila sam da je ovo najbolji trenutak u mojoj „karijeri“ ali prevarila sam se 🙂
Odlazimo u chill zonu gde pijuckamo piće, pričamo, smejemo se….Kad odjednom dolazi konobar i donosi punu lofu alkohola. Smrdi mi na to da će nešto da se desi ali ne slutim šta. Kad ono, dolazi Paul van Dyk! Seda tik uz mene, dok me njegov menadžer moli da da se pomerim negde jer “ treba mu prostora da se odmori „. Znajući sve šta ga je snašlo, ustajem bez problema u nameri da odem, kad čujem Paula kako me doziva i kaže : „Ej sve je ok, slobodno sedi i uživaj„, dok mi uz to daje i flašu vodke 🙂 Koji kralj! 🙂 Bez pardona, uzimam flašu jer – hej šteta je da se baci i odlazim. Uputili smo se ka main stage-u, gde je za miks pultom bio Aleksander Stawierej, poznatiji kao Indecent Noise. E ovo je bio kao šlag na torti. Popela sam se na stejdž za vreme dok je vrteo opasan hardtrance classic set. Bila sam okružena umetnicima poput Mark Sherry-a, Lostly-a, Chris Metcalfe-a, Eddie Bitar-a, Sied van Riel-a…..Mala Ana iz Srbije se našla ispred hiljade i hiljade ljudi koji su došli iz različitih delova sveta, čak 62 različite države. E ovo je bio šlag na torti. Ovo je definitivno nešto što nikad neću zaboraviti.
Sledeće godine ovaj festival proslavlja 10 godina svog postojanja i specijalno za tu priliku festival će trajati 4 dana. Šta reci osim ko preživi – pričaće 🙂 Karte su već puštene u prodaju, iako je ostalo još 352 dana već 30% njih se prodalo. A šansa za naći smeštaj u Zandvortu u tom periodu je jednaka nuli. Ludo ali istinito. Uz malo sreće sigurna sam da ćete uspeti, jer ovo je svakako jedan festival koji je must-see. Samo napred i doživite nezaboravno iskustvo. Do tad slušajte setove sa ovogodišnjeg Lumija i spremno dočekajte sledeće izdanje. Keep trancing!
Foto credit: Steven Cunniffe
