Prošao je još jedan Lovefest.
Deseti da budemo precizniji.
Tokom tri dana i noći, kroz kapije festivala prošlo je 80.000 ljudi. Na festivalu su nastupili velikani elektronske plesne muzike kao što su Cocoon legenda Sven Vath, 3D tehno maestro Ben Klock, te jedan od omiljenih dua srpske publike Pan-Pot.
Nakon festivala sam imao prilike da popričam sa dosta ljudi po pitanju omiljenih trenutaka sa najvećeg festivala ljubavi u Srbiji, ali i nekih propusta koji se ponavljaju iz godine u godinu.
Krenimo od glavne bine.
Fire Stage je izgledao pristojno, mada mi se nekako čudno činio, kao da sam već video negde konfiguraciju, tipa Awakenings. Svetlosni efekti su bili fenomenalni, ali ako već postoji podrška od 3-4 sponzora, moglo se tu više uložiti da se od klasičnih projekcija stvarno napravi mnogo bolja stvar, poput mapiranja (ne mešati klasično projektovanje sa mapiranjem).
Zvuk je bio pristojan, u nekim trenucima čak i prejak, zbog čega je patila Energy bina, ali vratiću se na to kasnije.
Što se tiče lajnapa, svaka čast! Najbolji set na vatrenoj bini je defintivno imao Daniel Stefanik, sutradan Monosaccharide i gost iz Zagreba Jan Kinčl aka Zero sa savršenim introm za ekscentrični Paranoid London, dok su hedlajneri „oprali“ masu.
Ilario Alicante i braća Zenkeri su ujutru vrteli manje-više sličan set koji se bazirao na ritam sekciji, što me je generalno razočaralo, jer su bavarci u Dragstoru imali mnogo bolji set. Ellen Alien je imala jako prijatan nastup, dok je Martin Buttrich dokazao da je bolji u produkciji nego za pultom.
Energy Stage je za svaku pohvalu, od samog lajnapa do izgleda bine.
Ali, JEBO MATER, po treću godinu zvuk fejluje za medalju. Ne znam šta da vam kažem sem POJAČAJTE MUZIKU ili pomerite binu!
Horse Meat Disco je super set imao, Tornado Wallace je pokidao savršenim diskom, ali je bilo pretiho da bi se uživalo. Kako je techno dominirao vatrenom binom, tako su se house, disco, techno i jazz smenjivali na energičnoj. Anthony Parasole, Delta Funktionen, Doo & Damir Zekiri, Alex Acid, Phil Weeks i Ricky Wilhite su heroji Energy bine koja će sledeće godine morati da zablista da nadoknadi fejl koji se dešava već tri godine zaredom.
Ukoliko se to ne dogodi, organizatori će dokazati da poseduju sindrom onoga što se u narodno-srpskom zove „bol u kurcu“.
Ne možeš nešto preterano da uživaš u ljubavi kad ti se pegla od stapanja dva zvuka u jednu nebuloznu celinu. Znam da ćete da me hejtujete što ovako javno pišem, ali jebeš ti to kad vidiš popišanu masu koja je došla da uživa u dobroj muzici na prelošem zvuku.
Na Live bini nisam bio, ali sam na ulazu osetio ekstazu tokom nastupa Edo Maajke, za koga su mi rekli da je pobednik tog stejdža.
Jedna od glavnih stvari koja mi je ove godine skrenula pažnju na našim festivalima je prekomerna konzumacija droge. I to ne jedne vrste već mešanja više različitih vrsta iste.
Ako vam droga treba da biste osetili emociju, na korak ste od sociopatije (o da, nećemo da se lažemo). Ako tebi treba stimulans da bi slušali muziku, vi je zapravo ne slušate, već razmišljate u svojoj glavi i vas radi vaš receptor, a ne trip muzike. Tako da rejv nije droga, već izgovor da se drogiraš, I PREKINITE DA REJV POISTOVEĆUJETE SA JEBENOM DROGOM!
Mislim, gajbi možete kvalitetnije da partijate i izvlačite lajne, samo nabavite dobar zvuk.
Ne razumem potrebu da se droga radi u svakom jebenom izlasku, kao da se bez toga ne može, kao da vam izlazak predstavlja mučninu pa da je lakše pregurate. Ako već ne možete strejt da uživate u čarima života – srećno! Trebaće vam.
