Kada prekoputa nas sedi čovek koji može da nam predaje poznavanje elektronske muzike – onda priprema za intervju skoro pa postaje irelevantna. Za one koji ne znaju Viktor Ranković je, našim rečima, „mentor DJ-eva“ i mnogih poznavaoca elektronske muzike. Inače jedan od nekoliko ljudi koji je prvi doveo u Beograd imena kao što su Nina Kraviz, Terrence Parker, Mike Huckaby, Delano Smith, Move D, Levon Vincent, Hunee, Anton Zap i mnoga druga. Jedan od osnivača istorijskog kluba „Wash“ (bivši Incognito) koji je u svojoj kratkoj istoriji ostavio ipak neponovljiv pečat na domaći klabing. U najavi bi nas vrlo verovatno najhejtovao jer ne voli „hype“ – ali je to svakako čovek kog volite ili ne volite zbog svog muzičkog ukusa. Njemu je ionako svejedno, ali bez obzira na sve ovaj čovek ima ozbiljan respect ka svemu što sluša. Grotto već duže vreme želi njega da približi našim čitaocima jer ovo je čovek od koga zaista možete na kraju dana nešto da naučite, bilo da ste klaber, DJ, producent, promoter, novinar ili prosto zaljubljenik u muziku. Uživajte!
- Viktore koja je bila tvoja uloga u Wash-u?
Mi smo bili tim, nas nekoliko, Dušan Kačarević, Drča, Pavle, Marko i moja malenkost. Sve je to počelo 2009. godine i trajalo do 2011., čini mi se. Mi smo bili družina, dugogodišnji prijatelji koji su, eto, uleteli u tu priču sa dosta muzičkog znanja i dosta entuzijazma. U to vreme je došlo do ekspanzije deep house muzike, tada već par godina, i mi smo pokušavali da idemo u korak sa svetom. Bilo je tu svega i svačega, malo sad kad pogledam unazad, tu je dosta ljudi koji su gostovali kod nas prvi put u Beogradu, ima dosta prepoznatljivih imena, dosta ljudi iz Detroita na primer Mike Huckaby, Terrence Parker, Delano Smith. Od ostalih imena koja su interesantna mozda treba izdvojiti Ninu Kraviz, Move D, Levon Vincent, Anton Zap, Hunee.
19-20. februar 2010. – u klubu The Wash gostuju Mr. White i Nina Kraviz. Ulaz je tada bio 3 evra.
To je nekada bio klub Incognito, oko 2000. To je ustvari jedan veliki vagon koji je pretvoren u klubić koji je mogao da primi 120 ljudi i da bude baš velika gužva. Trajalo je oko dve godine i to je bila baš samoubilačka akcija. Radili smo bez sponzora, plaćao se ulaz, ali nikad više od 70, 80, 110 karata nismo uspeli da prodamo i tako smo teško uspevali da ostanemo na nuli. Mi nismo bili ugostitelji, mi smo klasični muzički entuzijasti, tri DJ-a i dva ekstremna idiota poznavalaca muzike. Tu može da se povuče paralela s tim kako je nekad bilo, kako je tada, a kako je sada, jer, uopšte nije lako voditi klub, nevažno kakvom vrstom muzike se bavi. Klubovi žive od domaćih večeri, ljudi treba da dođu na to. To je ono što je pravi klub. Međutim, ovde su ljudi iz kojekakvih drugih razloga navikli samo da dolaze kada su hajpovane žurke ili neka sranja, što mene ekstremno nervira i onda kad taj stranac ode i kada se sve potpiše, ako je klub u nekom plusu, to je neverovatno. Uglavnom su svi ili u minusu ili na nuli i onda imate dve ili tri nedelje nekog domaćeg line upa, koliko god se vi trudili da imate nekakav muzički program, ako ljudi neće da dođu na domaći line up, ne možete da opstanete. To je jako veliki problem. To jedino ima smisla ako imaš dobar sponsorship, ali i tu treba voditi računa. Pitanje je gde ti svoj klub želiš da vidiš, čime želiš da se bavi, kakvom muzikom, šta gradiš. Uglavnom ljudi pogrešno postavljaju stvari ovde, pokušavaju da se bave hajpom, a ne muzikom.
Mi nismo bili ugostitelji, mi smo klasični muzički entuzijasti, tri DJ-a i dva ekstremna idiota poznavalaca muzike.
2. Da li ste vi bili u problemu jer ste bili previše u muzici, a premalo u „hype-u“?
Pa, Beograd ne prašta. Mi imamo taj seljački gen u sebi gde sve samo treba da bude prepoznatljivo i da se priča o tome. Ako ti želiš nešto da izgradiš od nule, ako smatraš da si edukovan, da si okružen dobrim ljudima i radiš to već par godina, mislim da je to malo samoubilačka akcija. Ljudi ovde gledaju da ulože neki novac u klub i da im se što pre vrati. Kada takvo stanje imaš jedno 15, 20 godina na sceni, onda dolazimo do toga da imamo samo velike žurke, velika imena, a ustvari da nemamo klub. Jedinu pravu fizionomiju kluba u Beogradu ima Drugstore. Mi možemo da se složimo i ne složimo sa njihovom muzičkom politikom, pošto je to subjektivna stvar, ali to jedino ima smisla. To je sve do it yourself, pre tri godine su bili hardcore očaj, a ove godine vidi se neki pomak, sledeće godine još više, ali vidi se entuzijazam, vidi se pravac gde će da idu, ne odstupaju od toga, a to je za mene klub. Ima tu još par klubova koji se vrte već godinama, 20/44 i još par drugih, respect, ali gde je zimski klub? Ovaj grad ima skoro 2 i po miliona stanovnika, gde je klub?
Ljudi ovde gledaju da ulože neki novac u klub i da im se što pre vrati. Kada takvo stanje imaš jedno 15, 20 godina na sceni, onda dolazimo do toga da imamo samo velike žurke, velika imena, a ustvari da nemamo klub.
3. Misliš da veliki događaji onemogućavaju otvaranje kluba?
Da. To nije klabing. To su eventi sa sponsorshipom. Ne kažem da toga ne treba da bude, ali evo prošle zimske sezone, koliko se ja sećam, a sećam se puno, nikada nije bilo tako. Ja nikada više žurki nisam video. To je neverovatno. Skandalozno. Nije mi jasno kako ljudi nisu popucali. Neko je morao da pukne. Sve kad skupiš na gomilu, to je minimum 2000 ljudi po žurci, a karta nije 200 dinara. Ta priča da ljudi nemaju para je jako diskutabilna. S druge strane, ako imaš neki mali klubić koji će da dovede neko skuplje ime, neće niko da plati kartu 200 dinara, a to je jezivo. Klubovi žive od prodaje karata svuda u svetu. Kod nas je stvar prestiža i mentaliteta da ne platiš kartu.
Klubovi žive od prodaje karata svuda u svetu. Kod nas je stvar prestiža i mentaliteta da ne platiš kartu.
4. Ti si dosta uticao na mlađe DJ-eve i muzičke poznavaoce. Ko je na tebe uticao?
Duga je to priča. Možda sami počeci, prvi put sam ušao u klub, mislim da je bila ’90. godina, ne mogu da se setim kako se zove, kod Tuckwood-a u Kneza Miloša, to je prvi put da sam ušao u klub u Beogradu. Imao sam sreće da sam bio u Londonu iste godine po prvi put. U to vreme još nije bio problem da se dobije viza. Tu sam ustvari po prvi put otišao u neki bar gde sam došao u dodir sa acid house muzikom, koji do tada nisam čuo. Ustvari jesam, ali jedino preko radija, ne u tom ambijentu. Tada u Londonu sam izašao u nekoliko barova gde je bila malo glasnija muzika, a to su bili prvi koraci takozvane rave scene u Engleskoj koja je trajala dve, tri godine, i tu spada i The Prodigy, pravi onaj rave shit, sa nekim primesama acid house-a i recimo nekog rap-a, ne znam kako su to definisali u to vreme, ali to je isto iskatovana muzika, zvuči kao elektronika, B.G. The Prince Of Rap, toga se sećam, Snap recimo takođe. Iza Snap-a stoji njih trojica, svi su Italijani koji su živeli u Nemačkoj i jedan od njih je zaslužan za jedan od najvećih trance hitova ikad, „The Age Of Love“, ali možeš da povučeš paralelu, oni su se krajem ’80-ih bavili tim rap-om gde su video spotovi bili veoma bitni, vizuelni identitet je postojao na televiziji, svi su repovali nešto, a iza svega toga su stajali producenti koji su zaslužni za, sada već klasike elektronske muzike. To je sve bila poprilično velika igra i istraživanje. Nekad kad razmišljam, to se tačno oseti u zvuku, kako su se ljudi ranije više igrali sa opremom. Oprema je bila vrlo diskutabilna, nije bilo kompjutera, odnosno bili su jako retki, pa su se oni igrali sa analogijom, pritiskali dugmiće i napravili to što su napravili.
Elem, da se vratimo na priču, u tom baru u Londonu prvi put sam došao u situaciju da čujem taj elektronski zvuk (ja sam odrastao na nekom italo disco-u, disco-u, nikad nisam slušao domaću muziku), a da to nije putem radio emisija. Kao klinac i tinejdžer slušao sam čuvene radio emisije na beogradskim stanicama na primer Disco Susret ili Slobu Konjevića na Studiju B i još par emisija, ali bilo je vrlo limitirano. Ex Yu rock sam izbegao, nikad me to nije radilo. Ne dolazim iz rock n roll background-a. Moje roditelje muzika nikad nije interesovala, tako da nisu mogli nikako da utiču na mene.
5. Kako si posle razmišljao da sakupljaš tu muziku, da slušaš dalje?
Pa svidi ti se. Ja nisam znao još u tom momentu ništa, ali sam znao da mi se nešto dešava. Ova nova muzika mene interesuje. ’91, ’92. godine je to ekstremno malo ljudi slušalo ovde, ako kažem par stotina sigurno neću preterati. Dostupnost te muzike je bila jako mala. Jedini izvor dostupan je radio stanica. Ja sam imao par prijatelja iz inostranstva koji su mi nasumice donosili muziku. Bilo je tu i sranja, ali zabodu i nešto dobro. Postoji taj nekakav vakum u Beogradu što se tiče elektronske muzike (nikad realno nismo ni imali početke), u poređenju sa svetom i Evropom imali smo gap (rupu) od ’91. do ’92, ’93. E te ’92. godine sam išao na prvu žurku koja je bila u klubu Buha. Buha je pozorište i tu je po prvi put organizovano jednom nedeljno, vikendom veče elektronske muzike. Neki early techno, počeci trance-a, svašta se tu puštalo. Ekipa je bila skroz drugačija nego što možete da vidite u ono vreme na ulici. Drugačija su pravila bila i nije bilo klinaca (ja, iako sam imao tad već 20 godina, provlačio sam se zato je moj prijatelj radio tu kao obezbeđenje).
6. Kako su tad ostali ljudi dolazili do muzike?
Ti prvi DJ-evi koje sam ja upoznao, to je ekipa koja je bila iz čuvene Integre, pokojni S.T.R.O.B., Marko Vajagić (čuveni Mark Wee), Vlada Eye i DJ Innvision (Velja Mijanović), njih četvorica paralelno sa ekipom iz B92, ali mislim da je ekipa iz B92 malo kaskala. Ova četvorica su bili prvi DJ-evi koje sam ja upoznao, i DJ Avalanche, pokojni Šule… Oni su svi radili na radiju i ’92. godine oni su imali emisiju na Yu-Radiju, kasnije se ta emisija zvala Generator, ali nisam siguran kako se zvala na početku. Yu-Radio je tada bio u Domu Omladine. I znate šta se desilo, tu je gostovao jedan DJ Lindsay Edwards. To je prvi strani DJ koji je gostovao kod nas. On je došao na mesec dana i doneo hrpu ploča. Imao je svoju radio emisiju i puštao je elektronsku muziku. Tada su ljudi dolazili ispred Yu-Radija i blejalo se. Tu smo se mi i upoznali. Iste te godine je počela i Buha i Akademija. Sve u svemu, jako je bilo teško doći do muzike. Imao si dva izvora, ili da snimaš kasete na radiju ili si prijatelj sa DJ-evima, pa ti oni snimaju kasete i to je to.
7. Fast forward, 90-te, techno sa Industrijom, 2000-te, pa do danas, da li si u nekom trenutku hteo da batališ muziku?
Hteo, ne hteo, morao sam da batalim jer sam dugo godina bio u inostranstvu. Sticajem okolnosti nikad to nije bilo na godinu, dve nego uvek na par meseci, pa se vratim. In general, ne. Bilo je vremena kada sam ekstremno mrzeo scenu. Kad smo već kod te Industrije, ja sam od prvog dana tamo, ali mislim da sam od ’97. do kad se zatvorila možda ušao dva, tri puta. Već je to otišlo u pogrešnom smeru, nagomilala se neka pogrešna ekipa. Prvobitno si imao jako mali broj ljudi koji to slušaju. Kada je tako mali broj ljudi, tu mora da dođe do kvaliteta. Ali, imaš ljude koji se priključuju nečemu, a nemaju kapacitet to da prihvate. Sve ono što smo mi bili, način odevanja, način razmišljanja, tu je bilo i ljudi koji se drogiraju, to je sve nekako išlo jedno uz drugo. Ali onda dođu dizelaši, ulaze u klubove batice, vrte pištoljima (karikiram malo, ali samo što se to nije desilo), a s druge strane sam ja kao pacifista. Ali ima tu i drugih stvari, muzika koja tebe vozi. Tri puta sam mrzeo i voleo house, tri puta sam mrzeo i voleo techno, dolazi šta dolazi.
Tri puta sam mrzeo i voleo house, tri puta sam mrzeo i voleo techno, dolazi šta dolazi.
8. Sada, šta najviše voliš?
Poslednjih godina tu je dosta ambient-a. Ambient me nikad nije napustio, uvek sam to voleo, od ranih ’90-ih godina. Najveći uticaj je tu izvršio Mixmaster Morris. To je jedan od DJ-eva koje najviše volim. Taj čovek stoji iza projekta Irresistable Force i on i dan danas tour-uje, čikica od šezdeset i nešto godina. On je jedan od najprepoznatljivijih likova za chill-out i ambient zvuk. Došao sam do neka dva ili tri CD-a gde je on miksovao i od tad sam navucen na ambient. Ne mogu da ti objasnim šta najviše volim. Najmanje slušam house jer, house mi je toliko otišao u đubre i mainstream. Slušam mnogo moderne klasike, idm recimo, deep techno i takve stvari. Volim atmosferični i deep sound.
9. Kako to da nikada nisi bio DJ?
Mrzim DJ-ing, ja ga lično mrzim (kad pričam o sebi), ali respect za sve DJ-eve. Dosta ljudi mi je reklo “Kako???”, ali nikad nisam imao dovoljno interesovanja. Treba da dođe vreme kada će ljudi zaista izlaziti zbog muzike. Recimo meni uopšte nije bitno ni sa čega ćeš da puštaš, ni kako ćeš da puštaš, već šta. Dakle, tvoj vizuelni identitet, kako si obučen, šta radiš, da li si okružen s ovim ili onim, da li puštaš sa vinyl-a ili sa Traktor-a, sa CD-a, uopšte mi nije bitno. Meni je bitna samo tvoja selekcija, odnosno digging. Ti kroz neki DJ set, koliko god da on traje ti možeš da provališ da li taj DJ sluša muziku.
Treba da dođe vreme kada će ljudi zaista izlaziti zbog muzike.
10. Koliko je procenata muzika u odnosu na sve ostalo?
Muzika je najmanje. I ne možemo da se borimo protiv toga, ali ja sam i dalje veliki borac. I dalje ne mogu to da skapiram. Čim je tvoj ego veći od muzike, tu nastaju problemi. DJ-ing je ozbiljna stvar, nije zezanje. Neki ljudi se neće složiti s nama, pritiskaš dugmiće i ostalo, ali to nije baš tako. To je kombinacija više stvari. Razumem biznis, sve mi je to jasno, ali marketing, tu već pravim problem.
11. A koji je najbolji vid promocije?
U današnjem svetu jako teško. Ako se odlučiš da tvoj marketing bude samo muzika kojom se baviš, bilo producent ili DJ, verovatno si osuđen na propast. Ali, mislim da taj marketing treba malo pametnije da se odradi. U tom smislu da se malo više stavi fokus na ono što radiš, a ne na one druge stvari koje dolaze uz to, kako izgledaš, ko stoji iza tebe, ko te gura, jer, na kraju ćemo doći do toga da iza tebe stoji samo tvoja muzika koju ti praviš kao producent ili puštaš kao DJ. Kad-tad ćeš doći u situaciju da ta muzika stoji iza tebe. Ako je ta muzika shit, ti nikada nećeš ništa napraviti.
Ako se odlučiš da tvoj marketing bude samo muzika kojom se baviš, bilo producent ili DJ, verovatno si osuđen na propast.
12. Danas u svetu hiperprodukcije, da li može da se razdvoji DJ od producenta?
Kako da ne, i treba. Te dve stvari su skroz drugačije. Nikad nisam razumeo zašto treba da budeš i jedno i drugo. Iz marketinškog ugla da, ali suštinski ne. Tebe DJ-em pravi tvoja selekcija i tvoje slušanje muzike. Ako slušaš neki DJ set ti možeš da prepoznaš da li taj DJ sluša muziku ili je prepisao nešto ili ne sluša muziku uopšte. Produkcija može da bude plus. Više volim da je čovek prvo dobar DJ, pa tek onda producent. Mladi su naterani da se bave produkcijom, da bi uopšte imali neki kredibilitet i prepoznatljivost. Sve u svemu, nisam pristalica te priče uopšte. Meni je i dalje mnogo bitniji DJ-ing nego produkcija.
13. Ti ćeš ovo najbolje znati da nam pojasniš jer je poznaješ… Nina Kraviz, šta je to što je čini atraktivnom?
Čitava ta priča oko Nine je meni jasna zbog toga što je možda ona donekle taj paket o kom smo malopre pričali. Poznavajući nju i znajući od samog početka čime se bavi, mogu vam reći da ta devojka nije “joke” uopšte. Postoji ozbiljna strast i ozbiljno znanje o muzici. To jeste jako subjektivna i diskutabilna stvar, ali verujte mi, ima dosta kopanja i ima dosta znanja i o house-u i o techno-u. Produkcija, ne znam, lično ne mogu da kažem da je spektakularna, ali vidim gde ide s njenim lejblovima, pogotovo ovaj novi lejbl Galaxiid, to više meni odgovara, eksperimentalniji zvuk. Ona jeste pun paket, htela, ne htela, njoj se to desilo. Lepa devojka, radoholic, šest gigova, za 3, 4 dana (sad za vreme Exit-a), ali čuje se da tu ima mnogo digging-a, da se interesuje za muziku, a to je dobar start da bi ti nešto uradio. Muzički pravac, da li se to sad tebi sviđa ili ne, to je potpuno subjektivna stvar.
14. Kad smo kod kopanja, ko još misliš da je dobar “kopač” trenutno?
Kod nas recimo Marko Milosavljević i Miloš Pavlović. To su ljudi za koje sam siguran da slušaju mnogo muzike, to se vidi. Milosavljević je jedini čovek koji može da mi vrti house, a da me ne ubije, da nije dosadan. Ne znam koga bih još mogao da stavim, a da se ne uvredi. Internacionalno tu ima baš puno imena. Mislim da u svakoj državi postoji dobra scena, samo treba da je pronađeš. UK obviously uvek, Holandija, Španija, Italija. Mislim da generalno treba da se izbegnu velika imena, a da se posveti pažnja ljudima koji čekaju tamo negde u zapećku. Mislim da je to generalno tako. Mi smo prezasićeni velikim žurkama i velikim imenima.
Često se dešava da kada imamo nekog gosta domaća podrška bude ona koja se više potrudi. To što ti bukiraš veliko ime, ti već znaš šta ćeš da dobiješ. Ja mrzim kada čujem očekivanu muziku i mene to ne privlači uopšte. Mislim da je mnogo bolje u smislu edukacije i kreiranja možda neke buduće klupske scene da ljudi odlaze na nešto što nemaju pojma šta je da bi stvorili neki ukus i mišljenje o nečemu i rekli da li im se nešto sviđa ili ne sviđa. U svemu tome svako će naći nešto što će da mu se svidi. Naučiće nešto novo, otkriti neko novo ime ili neko novo izdanje i samim tim širiti svoj ukus.
Često se dešava da kada imamo nekog gosta domaća podrška bude ona koja se više potrudi. To što ti bukiraš veliko ime, ti već znaš šta ćeš da dobiješ. Ja mrzim kada čujem očekivanu muziku i mene to ne privlači uopšte.
15. A šta je novo što može da se desi u muzici?
Pretpostavljam da kad neko to uradi, dobiće Nobelovu nagradu. U svakoj muzici imaš odstupanja. Recimo u techno-u ima eksperimentalnih i hibridnih lejblova i izdanja koji koketiraju sa drum’n’bass-om, to je vrlo interesantna muzika. To je malo pushing forward, nije baš tako predvidljivo i boring. Mrzim “obvious music”, to sam hteo da kažem.
16. Kako da edukujemo mlađe, odakle da krenu da istražuju muziku?
Svakom klincu preporučujem da pročita Electrochoc od Laurent Garnier-a pre nego što ode u grad. Sad je to dosta dostupna knjiga. Tu može da nađe neke smernice, da sazna kako je nekada bilo, kako je bilo u nekoj skorijoj prošlosti i možda čak i da vidi kako će biti u budućnosti. To je odlično štivo. Naravno da mlađa populacija treba da izlazi, ali ne očekujem od nekog klinca koji ima 17, 18 godina da je ultra talentovan ili da ima preveliko znanje, jer deca stihijski izlaze. Danas je gotovo sve dostupno. Ukucaš na netu i sve izlazi. Ako te interesuje muzika onda ćeš već imati percepciju šta je to šta želiš da čuješ.
Što se medija tiče, treba prvo da se pozabave edukacijom ljudi i u muzičkom smislu i sve što je oko toga. Edukacija o drogama je neophodna, ne smemo da žmurimo na takve stvari i da okrećemo glavu, da pričamo kako naša deca to ne rade, a rade. To je jako bitna stavka u današnje vreme. Svi smo svedoci kakvi su klinci. Da ne pričam šta sam sve viđao. Drugo, mislim da bi trebalo malo kompetentnije likove da dovode, iskusnije, sa znanjem o muzici, generalnim znanjem o muzici. Treba nekom mladom čoveku preneti nešto ili ga naterati da malo više razmišlja o suštini, a ne da ode sa drugarima iz Borče i da zguta pet ekstaza i da je to smisao svega toga, kad nije. Ono što bih još preporučio mladima je da putuju što više na neke strane festivale.
17. Koja je tvoja preporuka za festival?
Zavisi, festivala je toliko mnogo. Najbolji festival na kom sam bio je Freerotation u Velsu. Bio sam dva puta tamo i jako je teško zapravo otići. To je festival za 650 ljudi, od kojih su 400 DJ-evi i to ozbiljni DJ-evi. Kampujete svi na nekoj livadi, jer u hotel staje 150 ljudi i ostali moraju da se snalaze. Kad ustaneš vidiš samo DJ-eve kako razmenjuju ploče, svi ostaju ceo vikend, nema dometa za telefon, više je family gathering. To je najbolji festival na kom sam bio, imao sam tu sreću.
18. Omiljeno ime?
Moj najomiljeniji DJ je verovatno Laurent Garnier. Slušao sam ga 30 i nešto puta over the years i imao sam par nezaboravnih momenata. To je čovek koji me nikada nije razočarao, a ono što cenim kod njega je ekstreman osećaj za sve. Ekstreman osećaj u koje vreme radi, za koje ljude, senzibilitet, ekstreman talenat da ti pusti najveće sranje, a da je to tebi i dalje dobro. Volim takođe to što ne svira kratke setove, uglavnom traži da se pušta šest sati. Iako se u današnje vreme ne slažem sa muzičkim pravcem sa kojim koketira, sigurno je da mlađi DJ-evi mogu mnogo da nauče od njega. Kad imaš jedan tako dugačak set, od šest sati, potpuno je nemoguće da sve vreme puštaš muziku koja će svima da se svidi. Znači, ja moram da te mrzim sat vremena (“dečko idi popij nešto za šankom, porazgovaraj s prijateljima”), ali generalno gledano, to je ozbiljno muzičko putovanje. Ja ću tu da čujem neke stvari koje sam čuo hiljadu puta i to će da me nervira. Ne volim da čujem klasične hitove i mislim da moraš mnogo dugo da puštaš muziku da bi došao u situaciju da možeš da pustiš neki takav hit, a ne da pustiš tako nešto zato što nemaš šta drugo ili zato što očekuješ nekakav feedback, treba ti neka podrška.
Ne volim da čujem klasične hitove i mislim da moraš mnogo dugo da puštaš muziku da bi došao u situaciju da možeš da pustiš neki takav hit, a ne da pustiš tako nešto zato što nemaš šta drugo ili zato što očekuješ nekakav feedback, treba ti neka podrška
19. Popularizacija i degradacija elektronske muzike?
Najveći problem elektronske muzike se desio kada su detroitski izvođači otišli na Ibicu. Mislim da to objašnjava čitavu tranziciju elektronske muzike. Ibica = atomska bomba. Bio sam u Detriotu i mislim da svaka osoba koja voli elektronsku muziku treba da ode tamo, ali sam dosta izgubio respect za te ljude koji dolaze odatle. Njihov kvalitet ne stagnira, on ide dole. To je jako veliki problem, naravno osim izuzetaka. Da nije bilo Evrope, ta muzika nikad ne bi bila ono što jeste. Oni bi trebalo da budu zahvalni, pogotovo Engleskoj, jer, Engleska je kolevka klabinga i festivala. UK je najviše uradilo na popularizaciji elektronske muzike, jer u Americi je to popularno tek možda zadnjih 10-15 godina. Ja bih voleo da se ponovo desi nešto poput Plastikman-a, ali ne vidim da hoće. Ta antologijska stvar je nešto što se neće dogoditi u skorije vreme. Hiperprodukcija je nešto što ubija, ali koliko ubija, toliko je i dobro. Treba samo da nađeš vremena da slušaš ziku.
DJ-evi, vaš ego ne sme da prevaziđe muziku, ona je najbitnija. Dokle god je muzika najbitnija, ne bi trebalo da bude problema.
DJ-evi, vaš ego ne sme da prevaziđe muziku, ona je najbitnija. Dokle god je muzika najbitnija, ne bi trebalo da bude problema. Kada nešto drugo ispliva iznad toga onda nastaju problemi. Posvetite se muzici, slušajte mnogo muzike, izađite iz komfor zone, radite na svojoj selekciji i ona će vas dovesti tamo gde ste krenuli i eksperimentišite, imajte muda.
Intervju radili: Vladimir Trifunović i Jelena Ivković
Muziku za vas selektovao: Viktor Ranković
Featured Photo: Zorana Đorđević
