Zenker Brothers predstavljaju novu generaciju nemačkih producenata koji teže osveženju techno zvuka. To primećuje zvezda kluba Berghain Marcel Dettmann i objašnjava kako njihovi bitovi bez daha ostavljaju svaki podijum za ples.
Podsećamo vas da Braću Zenker, predstavnike autentičnog berlinskog zvuka i osnivače uticajne etikete „Ilina Tape“ možete čuti u subotu, 16. septembra, u klubu Barutana.
Bio sam bukiran 2005. ili 2006. godine za Harry Klein klub u Minhenu. Tada sam upoznao Dario Zenker-a koji je u to vreme bio rezident kluba. Već je imao svoja izdanja, a njegova etiketa „Ilian Tape“ tek se formirala. Malo kasnije, upoznao sam i njegovog brata Marco-a. Tada sam se bavio skladištenjem ploča i upravljanjem bazom podataka Hard Wax-a tako da sam bio u prvoj liniji ljudi koji su imali priliku da vide kako braća razvijaju svoj jedinstveni muzički stil.
Za mene „Ilian Tape“ definitivno predstavlja novi zvuk Minhena i svaki put kada čujem neku novu traku Zenker Brothers-a automatski pomislim na ovaj grad na potpuno isti način kao nekada, tokom 90ih slušajući traku Richard Bartz-a. Pronaći i modelirati sopstvenu estetiku je životni zadatak svakog producenta i sa „Immersion“ albumom Zenker Brothers su ispunili tu misiju.
Jedna od stvari koja mi se zaista dopala na albumu je kako intuitivno aranžmani zvuče. Trake baš rolaju iako postoji samo jedna melodija sa jednim kikom bubnja. Ploča zvuči kao da je zaražena polomljenim zvucima, ali ništa slično rejvu, jer ih oni izvrću na sebi svojstven način. Braća imaju osećaj za robosni gruv koji zahteva predah i vreme da pokaže svoju snagu.
Ja kada puštam njihove trake primećujem da su neki ljudi na početku zbunjeni, a onda nakon par minuta se vidi kako počinju da shvataju. Ako u svojim setovima želim da promenim tempo ili prekinem tok ravnog udarnog techno-a, a da pritom ne izgubim groove, Zenker Brothers su moje tajno oružje i kada to uradim energija u prostoriji prebacuje se na novi intenzitet.
Na „Immersion“ albumu, niske frekvencije zvuče hrskavo, a bubnjevi su prevučeni izvrnutim sjajem i to je upravo ono što ih razdvaja od britanskih breakbeat i dubstep orijentisanih techno producenata kao što je na primer Hessle Audio camp.
„Immersion“ zvuči rejverski, ali dosta manje zategnuto. Zenker Brothers uspeli su da nađu pravu meru prljavog zvuka u svojoj muzici, ono što dosta nedostaje britanskoj produkciji. Moj utisak je da njima tokom snimanja Immersion-a stvarno ništa drugo nije bilo bitno u tom momentu, jer album zvuči kao da su se potpuno oslobodili.
U svom studiju voleo bih da zaključam Zenker Brothers i Patrick Graser aka Answer Code Request i vrlo sam radoznao šta bi od toga ispalo. Estetski, „Immersion“ me podseća na Patrickov rad, posebno na njegov prošlogodišnji debi album koji takođe nije „dancefloor“ album. Moje mišljenje je da oni istražuju paralelne zvučne načine, iako su Patrick-ove trake malo više muzičke i delikatnije.
Kao kontrast toga njihova muzika ima tu oštru ivicu i više je orijentisana ka gruvu. Taj zid zvuka naslagan ispred vas, podseća na rejv i očigledno je inspirisan techno-m 90ih, ali nije previše agresivan, niti previše srećan, samo je istripovan i mračan, baš onakav kakav ja volim.