Otvoreno pismo našeg klabera sceni i Solomunu

5706
Solomun

Danijel Savić je jedan od aktivnih i vernih klabera sa domaće scene. Napisao je nedavno status stanja i zbivanja, osvrćući se i na poslednji Solomunov set. Napravite kratku pauzu i pročitajte.

STANJE I ZBIVANJA

“Age of Love ili Domino. Možda neki Heiko Laux u sredini. Dynamic ili Cocoon. Možda neki Kompakt radije? House ili techno. Možda neka trance nota da se pojavi. Možda nešto između. Rely on risers or let the music speak. Možda je ipak journey that counts. Ask friends or shazam. Možda ipak samo enjoy the music.

Mržnja ili objektivni kritički stav. Evo ne znam. Dok masa “upućenih” izjednačava imena Nina Kravitz i Deborah De Luca samo zato što su obe devojke, žene, koje jako privlačno izgledaju – meni je to “niđe veze”. Dok se kuka i motika digla da napljuje “burek pantomimičara” jer je “zadrigla bosančuga” – meni je to nacionalizam u najnižim oblicima. Muzička SS divizija ne štedi municiju. Šta se dešava kada je provod na afteru bolji nego na žurci iz prostog razloga što renomirani lokalni DJ jednostavno bolje vozi… a i lepšu muziku pušta. Da li da se ljutim na headlinera jer sam dao duplo više novca da ga čujem, očekujući neki uvid u aktuelne trendove na velikim stejdževima.

Čekaj malo, pa to sam i dobio. U jednom jittery rollercoaster-u različitih house stilova u sred generalnog utiska suvoće zvuka dobio sam i momenat. Depeche Mode koji obožavam susreće Ricardo Villalobos-a… dobro to znam. Ali ne u ovoj verziji. Je li to beše onaj unreleased miks ili je to on nešto editovao. Vidi, pa ovaj me zamislio. Kakav je to DJ koji te i zamisli. Hm. Spomenuo sam taj čuveni neopevani “journey”. Dok slušam decenijsko iskustvo kako lije iz zvučnika isporučujući bez ikakve pretenzije i forsiranja jedan tečan i intrigantan set u kome se smenjuju vrhunske trake jedna za drugom spajajući se u celinu koju nazivamo dobra muzika jasno mi je da može i drugačije. Bez flashy momenta. Bez white noise šizenja. Samo zvuk. Za uživati.

Jasno je ko je bio bolji. Pardon, ko je ostavio bolji lični utisak na mene. (Jel sad OK?) Žao mi je samo što obzirom da, kako mi reče jedna omladinka, spadam u starije ljude, ne imadoh snage da ispratim i ovog trećeg. Ostaje mi da se pitam koliko je njegov set bio K2 ili Speicher, a koliko future pop gimnastika. Jebiga – mi stariji ljudi ne možemo izgleda više tek tako da podnesemo 3 dana rejva. Propustih… do sledeće prilike. Prilike je bilo i da se čuju nova imena na svetskoj sceni. 1 od 3 pogotka možda i nije tako loš skor. Sve u svemu ja sam zadovoljan. Dobro sam se proveo i odmorio mozak od dnevne rutine poznate kao posao kuća posao. #teškoe

I tako dok ide radna nedelja, sapunica se nastavlja. Mnogo besnih ljudi oko sporog warmupa. Slušam ja tako od kuće, kao i većina. Gledam u sat. Osam sati uveče. Ne razumem. Kuda bi ovi besni da teraju. Zar još nije gotov after. Gledam sebe… došao s posla, je li, odmaram. Nema jakih kickova niti super masnog basa. To je OK. Neke čudnosti idu sa zvučnika. Interesantno. To je taj underground Beograd dakle. Mogu da razumem kako mi stariji ljudi možemo da uživamo u nečemu so far out. Leftfield house and techno. Bogami i electro. Experimental. Svega. Jednom kad čuješ svaki bogovetni standardni 4/4 kick+hat rhythm loop, onda ti i drone techno zvuči kao što ti je zvučao Robert Miles kada si ga prvi put čuo.

Elem… prvo mi je bilo najs. Onda se priča nastavila. U startu mi je bilo malo hevi. Sve dok lik nije posložio Paket Aranžman, Mustafu i šta god da je tita ti bio onaj fenomenalni post-punk synth-wave dragulj iz domaće kuhinje. Onda sam počeo da se tripujem. Koliko je zapravo muzike koju lik pušta sa ovih prostora. Jer ima nas. Ne znamo. Ne znamo za sve lokalne heroje eksperimentalne elektronike, zezanja sa sintisajzerima i čukanja u ritam mašine. Nije ova muzika stigla kod nas juče. Lepo je da to neko ume da prikaže. Svaka čast. Gost mi je bio samo OK. Nastavak mi je bio OK. interesantno. Kraj je bio očekivano vrhunski kvalitetan. Oboje. Ali to je samo moj utisak.

Ne mogu da razumem zašto neko odmah mora da hejtuje kada je u programu nešto što nije deo njegove standardne rutine (slušanja). Kada sam bio klinac bio sam otvoren za sve. Sve što je elektronsko. Ako mi se nešto nije preterano svidelo, ostavljao sam to na policu i nisam uzimao ponovo dok ne bih možda poklonio nekome kome će više da se svidi. Ukusi su različiti, a ja sam istraživao. Još uvek istražujem. Ako iz avanturističkog poduhvata izbaciš elementat istraživanja – gde je tu onda avantura. A ja baš volim avanture. Bolje nego tavorenje u žabokrečini. Mada, žabokrečina može da bude i prijatno mesto. Za žabe. Kreeek!

Za kraj. Solomune. Jebi se. Jebi se, jer si od Diynamica, hamburškog flagship house labela napravio pop label. Za šta ti onda služi 2DIY4. Gde je future u svoj toj contemporary deep house priči i je li baš mora da se izda sav taj bland deep house i svo to pjevanje jer prolazi, ili od legendarnog labela možemo da očekujemo ponovo nešto sveže (vidi pod Innervisions). Jebi se, jer si nekada bio car, a sada si samo carevo novo odelo. Jebi se, jer sam te voleo iako si mladog mene kao nebitnog iskulirao na mail kao da ne postojim. Jebi se, jer si uspeo i sada ‘moraš’ da se prilagođavaš big room estetici. Jebi se, jer nisi faca kao Papa Sven. On može i da produži set čitav sat i da se bukvalno niko ni u publici ni među izvođačima ne buni. Jer bi bilo glupo. A kod tebe – samo zadnji sat vozi. Ostalo stani pani. Diverzitet je bio na nivou, ali flow nije. To ti je činjenica od decenijskog fana.

Eto tako ti je to, moj paša.”

Originalan post možete pročitati ovde.