„Ja nisam poznato ime, nikada nisam bio na vrhu Line Upa nijednog velikog festivala, ali pošto sam bio rezident mnogih globalnih klubova skoro 20 godina, nastupao sam svake nedelje.
Zanimljiv je to život i pružio mi je najširi spektar mogućnosti koje DJ može imati. Nastupao sam čak u klubu Space Terrace na Ibici i kada uspete da izvrtite set na takvom mestu to vam daje ogromnu inspiraciju da nastavite da se bavite ovim poslom.
Nekada se dešavalo da radim na jahti tokom promocije sportskog događaja ili u VIP sobi velike korporativne ili umetničke izložbe gde puštam pop i nešto stariju muziku. Onda se nađem u komercijalnom klubu u nekom evropskom gradu gde je muzika David Guette underground.
Nemojte me pogrešno razumeti, ne žalim se – jednostavno su se tako stvari odvijale u mojoj karijeri. Uživam u izazovima i raznovrsnosti i kakva god da je svirka, fokusiram se samo na jednu stvar – da nateram ljude da plešu. Nisam ovde da bih pokazao ljudima svoju muzičku širinu i pustim im trake koje niko nema, ovde sam da održim raspoloženje, tako da sam muzički spreman za svaki scenario i svaki zahtev.
Ovo je postalo problem tokom jednog nastupa u Hamburgu početkom 2010-ih. Ne mogu da se setim imena kluba, ali to je bio tipičan komercijalni nastup. Nastupao sam od ponoći do 3 sata ujutru, a DJ pre mene je ređao hitove 90-tih kao da sutra ne postoji: Faithless, Eiffel 65, Spiller, Darude. Znate o čemu pričam. U tim situacijama u svojoj karijeri sam se našao više puta nego što mogu da se setim. Počinjem da radim i održavam njegov tempo, a kako noć odmiče ulazim malo više u hip-hop i r’n’b vode. Kako sam gledao kroz masu spazio sam jednog muškarca na sred dancefloora koji je okružen veoma lepim ženama.
Mračno se osmehivao, a pokreti su mu bili kao kada birate svog lika u nekoj video igrici. On je u odelu, i njegov izgled i sve oko njega govori ‘organizovani kriminal’. Nastavljam sa hip-hop trakama, a on reaguje na svaku. Uspostavljamo kontakt očima i ja klimnem glavom, kako bi mu se zahvalio i pokazao poštovanje. Nažalost, potpuno sam pogrešno procenio situaciju. On je moje klimanje glavom shvatio kao poziv da dođe do DJ pulta.“
„Najbolji si DJ večeras!“ – rekao mi je. „Dođi posle u moj klub na after, svideće ti se!“
Zahvaljujem mu se i ljubazno odbijam. Moj let polazi u 9 ujutro. Hteo sam da se naspavam pre ranog polaska na aerodrom.
„Ne. Dođi u moj klub.“ – ponovio je.
„Iskreno, voleo bih, ali sutra imam još jedan nastup i stvarno ne mogu. Znaš kako je. Možda sledeći put?“ Pokušavam da se izvučem iz situacije što bezbolnije, ali on kao da me ne čuje.
„Dođi u moj klub. Imaćemo pravu žurku, ne kao ovo ovde. Mnogo bolje.“ – ponovio je.
Delovao je prilično odlučno i nametljivo po ovom pitanju. Činjenica da je vlasnik svog kluba podržava moju teoriju o organizovanom kriminalu. Nastavljam da vrtim dok publika lagano napušta klub, a on luta u pozadini i konstantno šmrče kokain, i dalje mi se zahvaljuje kada pustim nešto što mu se svidi. U jednom trenutku mu se pridružuju dva čoveka u tamnim odelima. I oni izgleda uživaju u muzici, ali ne toliko kao on. Opet se fokusiram na svoj set, ali sam sve više svestan toga da me gledaju i pričaju o meni. U nekim trenutku pogledam i vidim da su otišli. Sa olakšanjem završavam svoj set, opraštam se od promotera i izlazim iz kluba… Ali na izlazu su me sačekala ta dva njegova čoveka, jedan me zagrlio, a drugi mi je uvio ruku iza leđa.
„Sada ćemo ići na pravu žurku!“
Pojavljuje se i ovaj glavni i smeje se, mada meni ništa tada nije bilo smešno. Pokušavam da ga urazumim.
„Molim te, druže, voleo bih da dođem da vrtim za tebe, mogu da ti dam svoj kontakt, ali zaista mi nije prijatno u ovoj situaciji. Moram da letim u 9 ujutro.“ Trudim se da zvučim što je moguće upornije i samouverenije, ali teško je kada se s tobom manipuliše na takav način.
„Ne brini, stižeš na aerodrom na vreme, obećavam. Dođi u moj klub, mnogo je bolj od ove rupe.“
Dok on to govori, uvlače me u zadnji deo njegovog auta. U početku sam se opirao, ali ovi ljudi su bili jaki. Ja nisam sitan, ali su me ubacili u auto kao da sam dete. Bio sam kidnapovan, a moja sudbina narednih nekoliko sati je bila u njihovim rukama. U autu sam sedeo između dva muškarca u crnim odelima i tako smo se vozili do kluba. Ovaj glavni je sedeo napred, menjao radio stanice i s vremena na vreme se okretao ka meni i osmehivao se, kao da se ništa čudno ne dešava. Posle dvadeset najdužih minuta u mom životu, konačno stižemo.
„Dobrodošao u moj klub! Dozvoli mi da ti donesem piće“, reče mi on dok smo ulazili u taj mračni klub, do kog možete doći samo ako znate da je tu, jer nikakvog obeležija nema. Plišani nameštaj, veliki lusteri, vodeni element i sjajni mesing svuda. Još jednom, cela postavka je vrištala o ‘organizovanom kriminalu’. I broj ljudi u crnim odelima porastao je za najmanje 20. Tražim džin i tonik, a on me vodi do DJ pulta.
„Hajde da vidimo šta znaš…“
Uzima jedan od mojih USB-ova, učitava ga u jedan od dekova i prolazi kroz trake. Poznaje muziku, voli hip-hop i čak i sam ume da mixuje dok radimo b2b. To uopšte nije tip ponašanja koji biste očekivali od kidnapera. Izvlači par crta, nudi i meni, a ja zabrinut da ga ne uvredim, prihvatam da i ja izvučem neku.
„100% je čist.”
Kao uvoznik i diler on to zna. Počinje malo više da se otvara i priča mi o svojim saradnicima u turskoj mafiji. Čak i pored svega, u pultu smo se super slagali, ali sam ga svakako podsetio da do 7 moram da krenem, kako bih uzeo stvari iz hotela i stigao na aerodrom. Klimnuo je glavom, zagrlio me i otišao na dancefloor. Gledam na sat, 4:30h je, kontam da budem kul još malo i biće sve ok. Ili će me ubiti. Ovde nema sredine, ili će se prvo ili drugo dogoditi.
Već je 6 ujutru i dancefloor je pun čudnih i sumnjivih ljudi. Čini se da većina njih uživa, pa nastavljam da vrtim i otkrivam da im prija sve što pustim. Puštam malo house, pa prebacim na jungle, a onda zaređam nekoliko tvrdih traka, koje inače ne vrtim. Što se žurke tiče, ova je zapravo bila odlična… Odlična na taj čudan, napet, hoću-li-otići-odavde-živ način. Pogledam unaokolo tražeći svog domaćina, a on je u zadnjem delu dancefloora, još uvek uživa. Još sat vremena i slobodan sam. Možeš ti ovo, kažem sebi.
Kako sat odmiče, plesni podijum se lagano prazni i shvatam da moj domaćin ne izgleda svesno kao ranije. Pitam se da li će se setiti našeg dogovora. Počinjem da dobijam čudne poglede od njegovih ljudi. Osećam da pričaju o meni i mislim se „Šta se sad dešava?“ i shvatam da glavni lik više uopšte nije tu. „Jebote, gde je on? Mogu li ići sada?“ Pitam se koliko bih brzo mogao da pobegnem odavde i nađem taksi. Puštam još jednu stvar i razmatram svoje opcije, ali pre nego što se završila, moje opcije su već isplanirane.
„Hej, brate!“
Osećam ruku na ramenu i okrećem se. To je on. Moj domaćin. Stoji tu u donjem vešu i izgleda prilično jebeno mračno. Oči su mu krvave, obliven je znojem i… JEBOTE… Lik me je upravo ugrizao za ruku! Dubok ugriz kroz koji vuče krv, takođe. Ovo nije bilo bezbolno grickanje. Vrištim od bola i niotkuda se pojavljuju njegovi ljudi, ali ovoga puta, umesto da me zgrabe za glavu, oni ga hvataju i odvode. Drugi čovek mi prilazi i nudi da mi očisti ruku i odveze me na aerodrom. Izgledao je vrlo uznemireno i zabrinuto.
„Mnogo nam je žao. Uglavnom ga odvedemo kući pre nego što počne da pravi takve gluposti, ali mu se tvoja muzika baš svidela. Nije želeo da ode.“
Čisti mi ranu na ruci, iskusno, kao da to redovno radi i daje mi kovertu sa 5.000 evra „za sve večerašnje neprijatnost“. Stalno se rukuje sa mnom i izvinjava se dok me vodi do auta koji čeka napolju. Dok koračamo hodnikom prema izlazu, vidim zrake svetlosti kako prolaze kroz vrata i, osim užasnog bola u ruci, osećam olakšanje na nivoima koje nikada pre ni posle nisam osetio u životu. Novi je dan. Preživeo sam otmicu mafije i, štaviše, tačno je 7 ujutru. Baš kao što su obećali, stigao sam na aerodrom na vreme. Do danas, to je ostao najintenzivniji set koji sam ikada izvrteo. I imam ožiljak da to i dokažem.
Ovo je odlomak iz knjige „Tales From The Booth“ koju možete kupiti na ovom linku.
