Priča se da je jednom jedan umetnik, često, kasno u noć, lutao po Avenida de Liberdade pa do Rua da Bica de Duarte Belo i zatim se gubio po uskim ulicama Lisabona tražeći izlaz na Atlantski okean u potrazi za svojim muzičkim gralom.
Tih devedesetih se često gubio u muzičkom podzemlju Lisabona, ali nije bio zadovoljan sa sobom, jer je znao da može više. Sve dok se jedne noći nije našao na Costa de Caparica, sam na mekanom pesku te magične portugalske obale, nedaleko od Lisabona i doživeo čudan osećaj. Doživeo je najbitniju inspiraciju u svom životu, pa je odlučio da baš tu pesmu nazove „Touch Me“, u nadi da će jednog dana još nekoga da dodirne na ovaj čudni, magični, neopisiv način.
Dok se nije par ili nepar godina kasnije, dvehiljadite, usudio da iz svog studija u svet izbaci nešto totalno netipično za njega. Pozvao je tada anonimnu Cassandru Fox da podari svoj jedinstveni vokal ovoj pesmi i tako se zauvek upiše u najlepšu muzičku istoriju.
Kada je te kasne jeseni dvehiljadite Rui Da Silva objavio single „Touch Me“ pod svojom izdavačkom kućom Kismet Records i pokorio muzički elektronski svet, osvajajući zemlju po zemlju, televiziju po televiziju kao „muzička kuga“ i ušao u svaki klub gde su svi ostajali bez daha od lepote i plesa, znao je da je uradio nešto što je samo njemu i veoma malom broju ljudi uspelo do tada.
Mnogo muzike je prošlo kroz moj život, a vjerujem i kroz vaš, ali ostala je žal na jednoj što je nikada neću čuti opet po prvi put, a to je „Touch Me“ od Rui da Silve i fenomenalne Cass Fox na vokalu.
Sećam se prvi put kada sam čuo onaj intro sa tim perkursijama ili štalisu već, koje polako uvode u neke mistike dalekog horizonta ili možda izmišljaju neku urbanu priču na krovovima visokih zgrada gde su zalasci Sunca drugačiji. Tamo gde su najbitniji ljudi uz nas, gde mobilni telefoni ne postoje i gde se odlazak u provod dogovaraju kucanjem nekome na vrata i odlasku u ludost, kasno u noć, tokom tih mladih i ludih leta, gde se mnoge uspomene nisu snimile nego zapamtile i gde se ne mogu gledati, nego samo prepričavati!
„Touch Me“ je pesma koja je izašla iz granica forme i postala unikat u svom žanru. Sama progresija koja teče kroz pesmu je tako lepo i skladno urađena sa fenomenalnom gradacijom koja je upotpunjena prelepim vokalima i tekstom koji nosi sa sobom čudnu ljubavnu poruku.
U zlatnom dobu progresivne muzike, ova pesma je bila izbrušeni dijamant. Najskuplja što bi se reklo. Muzičko savršenstvo koje je sebe plasiralo na tron prikazujući jednu fenomenalnu simbiozu melodije, gruva, vokala, dubine i vožnje. Pesma je postala komercijalni hit koji nikada neće biti komercijalan nego drugačije gledan. Pesma je postala rado slušana u svakom DJ setu, u bilo koje vreme i bilo kada. Stotine hiljada prodatih kopija, kaseta, CD-ova, kasnije i streaminga, gdje i danas 25. godina kasnije zvuči tako sveže.
„Touch Me“ je priča o otkrivenom muzičkom eliksiru, koji kada prvi put konzumiraš, zaljubiš se i nikada ne odljubiš, niti zaboraviš. To je pesma koja će uvek pričati svoju priču i gde onaj prvi četvrtinski takt već izaziva euforiju koju ste već nekada osetili, a kako i ne bi.
Kažu da se i dan danas mistični umetnik Rui, kreće po istim onim ulicama Lisabona i hoda po peščanim plažama Portugala, osmjehuje i zahvaljuje nevidljivoj sili, da je uspeo nešto o čemu je sanjao, pa se ostvarilo. Čuda se dešavaju.
Rui Da Silva @Instagram @Facebook @Resident Advisor @Soundcloud