Sećate li se DJ-a i producenta pod imenom Seb Fontaine? Ako ne, iskoristite blagodati interneta i u tražilici sveimajuće muzičke arhive, zvanoj Youtube, ukucajte i podsetite se. Ako pak niste čuli za ovog majstora iz UK-a, ostavite sve što radite sa strane pa ću vam ispričati jednu priču.
Pre 20 godina, u studiju u zapadnom Londonu, jedan plavooki mladić je sebe već plasirao i zacementirao u svet elektronske muzike kao jedan od najtraženijih muzičkih solo projekata. Poznat po svojoj fenomenalnoj progresivnoj muzici, rezidencijom u spektaklu zvanom Global Underground i produkcijskim idejama, francuski Englez, inspirisan muzičkim nacionalnim nasleđem koje nosi, je odlučio da uradi nešto malo drugačije.
U sinergističko simbiotičkom partnerstvu sa Jay Peake AKA Jay P-em koji je živeo istočno od njega u svojoj svetosti Londonu, u jednom od hladnih, kišnih bezsnežnih februarski zima, započet je novi projekat u software-u koji su zajedno koristili. Zbog neimanja emotivnog boostera, koji ih je inače terao da budu bolji i inspirativniji, odlučili su da privremeno zakopaju svoja stara imena i počeli da od prvog kick-a i melodije, ređajući sample na sample, layer na layer, jedno po jedno, pričaju o nečemu novom.
U početku poprilično monotona stvar, generička. Nisu bili zadovoljni, sve do jednog momenta. Ljuljajući se na svojim škripavim studijskim stolicama u čekanju za momenat, pri stavljanju poslednjeg muzičkog elementa, Seb se uzdiše, požuri ka radnom stolu, električnim klavijaturama i treperećem monitoru sa katodnom cevi, dižući spuštene roletne, gde se ukazao prelepi zalazak Sunca, gledajući u Jay-a, dajući znak da zna šta radi, a on odobrava govoreći „That’s it!“ na nama razumljivom londonskom naglasku.
Gledajući na sat, vreme je prošlo jako brzo. Već par dana su zatvoreni u toj muzičkoj kutiji. Setili su se fenomalne Delline Bass, pozvali je u London i napisali par fenomemenalnih strofa – onako mehanički, brzo, da se ne izgubi inspiracija. I tako, dodavajući išarani komad papira engleskoj pevačici Delline u gluvoj sobi uz instrukcije da peva na ono što čuje iz režije. Krug se zatvorio i nova priča je počela.
Seb Fontaine i njegov partner Jay P, u ovoj muzičkoj i uskoro brilijantnoj priči (možda čak i brilijantnijoj nego ona koju su imali do tada), odlučiše da izdaju pesmu pod pseudonimom Reflekt i da krunišu taj splet emocija nazivom „Need to Feel Loved.“ Bili su zadovoljnii, ali ne do kraja, jer su opet pronalazili svoje staro u tom novom. Hteli su da ova pesma bude još dublja nego što su razmišljali dok se nisu setili ovog fenomalnog dua: Adam K i Soha u dalekom Torontu (Canada) i zamolili ih da zadaju taj final touch svojim Remixom njihove nove pesme.
Kada je Remix završen i vratio se originalnim producentima, skauti iz Positiva izdavačke kuće su trčali ko će pre da je odnese vodećim glavama tada najjače produkcijske kuće za elektronsku muziku, na svetu. Sve ostalo je istorija! Guru elektronske muzike i mudrac Pete Tong, uzima ovu stvar u svoje ruke i nosi je u rancu na balearska ostrva, centar elektronike, otpakivajući CD-ove u svojoj vili gde je imao rezidencije, deleći kopije svim rezidentima na Ibici sa instrukcijama da što više muzički gladnih ljudi treba da čuje ovu pesmu.
„Need to Feel Loved“ je nakon toga postala senzacija, ideja koja je nadmašila svoj original. Ohrabrila je nove producente i umetnike da se fokusiraju i na dublju muziku kako bi doprli do svojih slušaoca. Spektar emocija koje nosi u sebi je nastao zahvaljujući fenomenalnoj sinergiji svih pet ljudi koji su umešali svoje prste – uši, glas, mozak, dušu, telo i šta već ne.
Remix Adam K-a i Sohe iz hladnog i dalekog Toronta je postala svojevrstan most koji povezuje sve strane sveta. Milionski tiraži, chart-ovi, hit kompilacije, albumi, ugovori, turneje i sve ostalo što je slava sa sobom nosila, za sve ove autore je postala popriličan teret za nastavak uspešnosti koja se zahtevala. Ova pesma je bezbroj aftera pretvorila u glavni događaj i bezbroj ljudi ostavila bez teksta u dugoj potrazi za identitetom koji nosi. Mnogo se slušalaca, na šazamovski način upitalo „ko je ovo, šta je ovo, odakle ti to, hoćeš mi dati CD, hoćeš mi presnimiti, gde si čuo?“.
Fenomelana progresija, ona u stilu Deadmau5-a (Kanađanina iz regije Ontario koji je živio stotinak kilometara od gore spomenutog dvojca, na samoj granici zemlje javorovog sirupa i Sjedinjenih Država), sa fenomenalno uklopljenim vokalima koji su se godinama kasnije pokazali kao vapaj za pomoć same Delline zbog njenog puta kojim ju je život odveo – nemogućnošću da se nosi sa životom instant slave koja joj se jedan dan uselila u život i postala njena nepisana biografija i teret sa poukom iz te priče, da treba da volimo ljude oko sebe kako bi i mi sami bili voljeni!
Hladne zime Londona i Toronta, dva hladna kraja sveta, kišovita, su dali muzički produkt koji je postao eufemizam za leto, istinska potraga o izlascima sunca i godinama kasnije dokaz o neistrošenosti i svežini jedne pesme.
Dvadeset godina nakon svega u prolećnom Sarajevu, dok se radujemo letu, na balkonu svog stana, u polumraku sa cigaretom u ruci kao u nekom noir filmu, slušam „Need to Feel Loved“ i sećam se onog prvog dana kada sam je čuo.
Voleo bih opet da doživim taj isti prvi dan. Videćemo hoće li se desiti…