Krajem sedamdesetih godina u jugozapadnom delu Detroita, koji je sve samo ne američki, u delu grada koji se zove Mexicantown, rodio se glavni akter ove naše priče. Midtown je mesto gde živi radna klasa, ljudi koji su bore protiv anksioznosti, straha i depresije od potencijalnih deportacija i hapšenja apsolutnom preživljavanju. Tražeći izlaz u hroničnoj socijalizaciji koja je rezultirala veselim druženjima po dvorištima, gitarama koje su raštimane, tekilama koje se konzumiraju do zore i tako svaki vikend, boreći se protiv svakodnevnice. Traže svoju sreću.
Detroit je težak grad, znaće oni koji su bili, ali je esencijalan za ovu našu priču i mnoge ostale priče koje su ispričane. Krajem te sedamdesete godine (mislim da je bio mesec novembar, petnaesti, onako mračan zbog industrijskih gustih dimova) rodila se glavna uloga ovog teksta. Odrastao je i odgajan u muzičkom podneblju od porodice koja je bila muzikalna. U svojim turbulentnim tinejdžerskim godinama je prvi put čuo za Čarobnjaka, „The Wizarda“ iz Detroita i koji ga je odvukao u dubinu muzike koja u samom početku nije bila prihvaćena. Meksikanac Rolando Rocha, je retko bio prihvaćen jer je bio drugačiji od ostalih, pogotovo jer je živeo u jednom ludom periodu kroz koji je severnoamerički kontinent prolazio.
Meksička energija, radoznalost i južnjački temperament (a malo i sreća) ga upoznaju sa Mike Banks-om i ostalom ekipom iz Underground Resistance-a. Detroit je već počeo da eksplodira sa svojim muzičkim talentima od Bellevile trojke pa kasnije i drugu epohu koja je u kasnijim devedesetim nastavila zajedno sa Robert Hood-om, Carl Craig-om i Richie Hawtin-om – Rolando shvata da je to način života koji on želi da živi.
U improviziranom kućnom studiju, 808 mašinama i starom DJ opremom koju je dobio, počeo je da organizuje hip-hop i elektro žurke, ubacujući i latino ritmove koji će ga pratiti čitav njegov život, dok se nije usudio i okrenuo ka jednom putu. Bio je to Techno pravac. Nije želio drugu opciju.
Zaljubljen u masivne zvuke i ritmove onog techna koji nas je sve nekada zavodio u prošlosti, svestan da je gorka kora hleba od muzike koja nikome nije poznata. Spasilo ga je šesto čulo koje je nasledio od svojih predaka iz gustih šuma Meksika. Izdavajući muziku koja se vrtela lokalno i ulično, ne ostavljajući neke prevelike tragove, imala je pečat i otisak svetog grala UR Records – sve do te ’99. godine.
1999. je čudna godina. Prelazilo se u novi milenijum i granice su se otvarale. Muzika se morala tražiti i moralo se ići po nju. Nije bila dostupna. Publika je bila jako kritična, birala je najbolje. DJ-evi su bili statusne ikone. Osobe koje su se poštovale. U tim godinama, desilo se čudo od Mističnog Azteka i njegovih Vitezova Jaguara. Spakovao je taj demo, poslao ekipi iz UR kao svoje nove izdanje ne očekujući mnogo od toga i na label je zalepio „The Aztec Mystic – Knights of the Jaguar„.
Jaguar kao životinja je predstavljala esenciju u asteškoj kulturi, moć i ratništvo kako su govorili, noć i podzemni svet, transformaciju, autoritet i zaštitu kao i vezu čoveka i kosmosa u kojem su plovili. Shvatajući tehno muziku kao simbiozu ovih nabrojanih stvari, bio je svestan da je pravi izbor za ime pesme koja će kasnije da postane glavni temelj elektronske muzike!
Tako je rođen „Jaguar“ od Rolanda ili Mističnog Azteka (The Aztec Mystic). Rođen i odrastao onako kakvog ga mi znamo. Onaj Jaguar što su ga DJ-evi vrtelii na najizlizanijim pločama – onaj koji je postao vanvremenska i svevremenska senzacija, ispaljući Rolanda na put oko sveta koji ni dan danas nije stao.
Pesma je doživela svojevrsnu reneseansu na svetom mestu elektronske muzike, Ibizi, gde je postala esencija u svakom DJ setu i svim velikim imenima koji su tada držali rezidencije od pokojnog Murilja, Sashe, Oakenfolda i ostalih velikana progresivne muzike, do onog giganta iz periferije Mančestera zvanog Carl Cox. Rolando je živeo svoj san. Živeo je i naš san.
Jaguar ga je vodio po svim delovima sveta, ostavljajući za sobom ekstazu i neverovanje. Vodio ga je na najudaljenija kosmička putovanja kao i svu publiku koja je bila ispred njega i koja je tražila da se pesma ponovi više puta – i ponavljao je. Znao je nekada po deset puta. Urbane legende su govorile da je mogao da od svira set od 2 sata samo s tom pesmom i da bi to bio jedan od najboljih setova što su ikada čuli. Možda bi i bilo tako…
Potpisnik ovih redova je deo svog dečačkog DJ sna doživeo zbog ove pesme, u nekim prošlim vremenima kada je bila više puta na repeat-u. Pesma je postala ono što on nije mogao da veruje, hvatajući se za chart-ove izazivajući rat između SONY giganta i UR lejbla, boreći se oko prava. Sony je osetio da će to biti veliki hit. Neko tamo, u nekoj skupoj kancelariji je verovao Rolandovom remek delu koje je čuo.
Pesma je postala prava buntovnička rejv himna koja je naterala fanove da razbijaju izloge muzičkih prodavnica, želivši da budu na strani UR ekipe pri čemu su naterali SONY da odustane od te pravne priče. Muzika je pobedila. Elektronska muzika je pobedila. Jedan od poraza kapitalizma i konzumerizma!
Jaguar možda nije bio Top 1 na chartovima, ali se našao u top 50 u UK, zemlji gde je elektronska muzika u tom periodu bila svetinja i nešto najbitnije poslije Kraljice, fudbala i piva.
Jaguar je svojevrsna priča koja će trajati zauvek, dok je sveta i ljudi koji slušaju muziku. Svegeneracijski zvuk koji i dan danas ima svoje mesto u muzici. Pesma koja se može sklapati u setu sa house muzikom i technom i trance-om i opet da ima svoj savršeni flow. Nešto najbolje što sam ikada čuo. Nešto najbolje što ste ikada čuli. Često sam kao dete slušao tu pesmu igrajući De_Aztec mapu u Counter Strike igri, zamišljajući je kao official soundtrack. Setićete se onih kamenih gromada i mapa gde smo proveli dosta svog detinjstva i mladih godina.
Rolando je i dalje ostao aktivan, noseći svoje meksičko breme, američki odgoj, astečki genetski god i nastavio svoj život u Ujedinjenom Kraljevstvu. Muziku izdaje na svom R3 lejblu, sa svojim izdanjima koja su i sada temeljno bazirana na onom zvuku koji ga je oblikao pre 30 i više godina.
Ako ikada budem hodao meksičkim šumama, obilazeći hramove velikih Azteka, diveći se moćnosti Teotihuacana, Tlateloco ili Texcoco, dodirujući izrezbarene zidove kockastih piramida, tražeći jaguara kao svetinju, upitaću se (ili možda nekoga od lokalaca), da li su slučajno čuli za Mističnog Azteka i njegove Vitezove Jaguara i ako jesu, da li su srećni zbog još jednog nasleđa koje imaju.
Do tada, u pozadini na mom velikom TV-u, sa još jednom cigaretom u ruci ovog prohladnog septembra, se prisećamo naše prve velike ljubavi, hipnotizirajućeg orkestralnog zvuka Jaguara i čudnog video spota sa lowriderima.
Kakvo je to vreme bilo ljudi dragi…