Moja progresivna priča: Hernan Cattaneo

458
Hernan Cattaneo Grotto Blog

Hernana sam prvi put čuo 2002. godine. U to vreme progresiv se nekako delio na progresiv trens, koji je otprilike oličen u onome što su radili Digweed i Sasha, Steve Lawler, pa i Dave Seaman: malo tvrđi zvuk, mračniji za koju nijansu, ubitačan ritam sa elementima trensa i progresiv haus, što je bilo ono što su radili na primer Danny Howells, Nick Warren, Lee Burridge… Naravno, i jedni i drugi su imali izleta u onaj drugi progresiv. E, sad, bio je tu još jedan progresiv, koji smo mi tada zvali „pravi“ progresiv. On je bio nekako ni tamo, ni ovamo. A opet, sjedinjavao je elemente i jednog, i drugog. Taj, pravi progresiv bili su Deep Dish, Anthony Pappa, Sander Kleinenberg, Satoshi Tomiie, pa i Darren Emerson. Mi smo kao nenormalni slušali sva tri progresiva do iznemoglosti. Slušali smo sve do čega se moglo doći: lajv snimke iz klubova, snimke sa žurki i festivala, zvanična izdanja, sve. Baš sve!

Sasha & John Digweed 2001
Sasha & John Digweed 2001.

Kaže meni brat Koma – Nenad Rakočević da je nabavio lajv miks nekog novog lika, argentinac neki, Hernan Cattaneo. I to mi kaže onako usput, dok sam izlazio iz njegovog stana. Kao, mnogo je dobar, obavezno da poslušam. Dođem kući, ubacim hard disk što sam rezao kod njega, i rekoh, hajde prvo da poslušam Sashu, Digweeda, Deep Dish, Danny Howellsa, Sandera, Stivija, i tako redom, pa ću onda staviti da čujem tog Hernana. Ubacim ja Hernana, počnem da slušam, i od starta se oduševim. To je bilo to! To je bio taj progresiv. The progressive! Progresiv kakav sam zamišljao. Definicija progresiva. Bez da znaš da je izgovoriš. Našao sam ga. Potpuno osoben zvuk, nalik niti jednom drugom. Dovoljno mek, da mazi. Dovoljno tvrd, da ruši. A spor… Melje. Nabijen nekom neverovarnom energijom, kao ni jedan drugi do tad. U moru autentičnih, osobenih zvukova Sashe, Digweeda, Seamana, Warrena, Howellsa, Sandera, Stivija, Deep Disha, Satoshija, i svih onih koji su stvorili progresiv, pojavio se još jedan. Potpuno svoj. Osoben!

Dubfire & Sharam - Deep Dish
Dubfire & Sharam – Deep Dish

Hernan se i tada zaista razlikovao od svih. Kao što se i danas razlikuje. Hernan je definitivno krunisani kralj progresiva. Bez sumnje. Hernan je prvi sinonim za progresiv. Kod njega je uvek sve savršeno. Nije važno da li se radi o lajv miksu, ili o zvaničnom izdanju. Uvek je sve savršeno. Od izbora traka, do tehnike, miksanja, vožnje, dizanja, spuštanja. Sve. Svaki put, bez izuzetka.

Zašto je taj period od negde 2007/8/9 toliko važan i zašto ga često spominjem? Zato što se tada desila prekretnica u muzici koju znamo kao progresiv. Period od 2000. pa do 2008. je vreme u kom je progresiv dostigao sopstveni vrhunac, planetarnu slavu i popularnost. U tom periodu na sceni je delovao najveći broj vrhunskih izvođača. Desila se enormna eksplozija kreativne energije kosmičkih razmera. U tom periodu izašla su najbolja, vanvremenska izdanja progresiva. Progresiv je dostigao vrhunac. Nakon vrhunca, uvek sledi pad. Tako se i dogodilo – 2008. godina je bila poslednja godina velikih izdanja i planetarne popularnosti progresiva. I onda za veoma kratko vreme, desio se krah. Veliki broj vrsnih di džeja i producenata kao da je preko noći nestao. Odjednom nigde nije bilo Lexicon Avenue-a, John Creamer-a, Stephane K-ja, Omid-a, Echomena, Paolo Mojo-a, kao i mnogo drugih, vrhunskih imena, ikona progresiva. Raspao se Deep Dish, Digweed je skretao ka nekom drukčije tvrđem zvuku, Steve Lawler je otišao u neki samo njemu znan tech house, Sasha je eksperimentisao sa svim i svačim, svi su nekako skretali u nešto drugo. U tom skretanju su se mnogi pogubili, a mnogi od njih su i nestali. U jednom trenutku se sve srušilo kao kula od karata. Desio se slom. U jednom trenutku činilo se kao da progresiv, onakav kakav treba da bude, gotovo da i ne postoji.

Nick Warren & Hernan Cattaneo
Nick Warren & Hernan Cattaneo

E, upravo se ovde ogleda sva veličina lika i dela Hernan Cattaneo-a. Hernan je jedini, i slovima jedini, koji je sve to vreme nosio progresiv. Bez koketiranja sa komercijalom, nekom drugom muzikom ili kalkulisanja sa bilo čim drugim. Bez kompromisa! Kad je muzika bila na najnižim granama, on je jedini koji ju je nosio. Nosio, ponovo podigao iz praha, održao, izneo i vratio na svetku pozornicu u punom sjaju. Sam! I uvek na vrhunskom nivou. Eto zato je Hernan Cattaneo najveći. Zato je njegovo ime sinonim za progresiv.

Zanimljivo je da Hernan nema ni jedno izdanje za Global Underground. Ko zna zašto je to tako. Ali, njegova izdanja za Rennaisance su iconic, magična, vanvremenska, neprolazna. Kao i svaki njegov set. Bez izuzetka.

U međuvremenu, kada se progresiv ponovo vratio na mesto koje mu pripada, odnosno kada ga je Hernan tamo vratio, stasala je jedna nova generacija izvođača. Ali, to je već neka druga priča. Bez obzira na činjenicu da su Sasha, John Digweed i Nick Warren odstupili od onoga što su nekada radili, oni su zajedno sa Hernanom, ostali velika četvorka zato što su i u tom svom, da kažem novom zvuku koji su izgradili, ostali svoji, osobeni, autentični i vrhunski izvođači.

That’s my side of the story about Hernan Cattaneo.
Text by: 
Džemil Huseinović